Rosa Rosić, etnolog i muzejski savetnik u penziji, za „Pečat“ je govorila o svojim naučnoistraživačkim saznanjima o prošlosti i ličnim promišljanjima o trenutnoj situaciji u srpskom društvu.
U kakvom je stanju srpska etnologija danas, s obzirom da bavljenje društvenim naukama nije baš profitabilno, a u današnje vreme sve se gleda kroz novac?
Ne znam šta bih rekla. Mnogi projekti se ne izvode, nema terenskog rada, a bez terenskog rada nema etnologije. Kakvo je stanje u srpskoj etnologiji i više nego dovoljno govori činjenica da nemamo nijednog akademika etnologa u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Poslednji je bio akademik Dragan Antonijević, on je bio i recenzent za prvu moju knjigu. Na kraju krajeva, kakva je to institucija kad u njoj nema mesta za jednog Ljubivoja Ršumovića! Akademija nauka je akademija sujeta…
Ima li entuzijasta koji bi se bavili etnologijom, upisuje li neko studije etnologije na Univerzitetu?
Da, postoji interesovanje za studije etnologije, mada to se danas moderno zove antropologija. Američki izraz…. U suštini etnologija i antropologija su identični, iako izrazi ne znače u prevodu isto. Antropologija je nauka o čoveku – antropos i logos, a etnologija je nauka o narodu – etnos i logos. Doduše, svako manje više ima svoj naziv, npr. Rusi kažu etnografija.
Da li država finansijski pomaže istraživanja i rad na terenu?
Pored države kojoj je obaveza da finansira naučne projekte neretko i lokalna samouprva je spremna na takve poduhvate. Opštine Čajetina, u kojoj sam rođena i u kojoj sam provela ceo svoj radni vek, je izdvojila značajna sredstva za moj projekat pod radnim nazivom „Groblja i nadgrobni belezi Opštine Čajetina“. Po završetku istraživanja pristupilo se sređivanju građe za publikaciju.
Obrađeno je 12.500 spomenika na 110 grobalja.