Neko će morati da snosi odgovornost za izdaju Kosova i Metohije

Jedan od najvećih srpskih intelektualaca srednje generacije, profesor Miloš Ković, u razgovoru za ,,Pečat“, otkriva svoja razmišljanja i rasuđivanja o aktuelnoj situaciji u srpskom društvu, ali i o prošlosti koja u srpskom slučaju ima tendenciju da se neumoljivo vraća. Istorija je prošla politika, a politika je sadašnja istorija, zato je profesor Ković idealan sagovornik.

Da li je istorija nauka koja ima svoju metodologiju, ili je ona laž oko koje smo se dogovorili, što bi rekao Napoleon?

Istorija je nauka koja ima svoju metodologiju. Kao i sve ostale nauke koje spadaju u društveno – humanističku oblast, istorija je izložena osporavanjima i kolebanjima. Pogotovo je tako u vremenima moralnog kolebanja, pa i rasula. Tada se prvo optužuju istorija i istoričari, i tada se ljudi pitaju da li ih je istorija slagala. U tim momentima dolazi do preispitivanja da li nas je više naučilo ono što su nam naši stari preneli ili naše lično, neposredno iskustvo. S druge strane, može se postaviti pitanje šta bismo bez istorije. Čovek prirodno teži tome da sazna šta se dogodilo i bez toga ne može jer, pored ostalog, istorija daje odgovor na pitanje identiteta. Kada vas neko pita ko ste vi govorite o svojoj prošlosti i odakle dolazite. I kod lekara kad dođete postoji anamneza, što znači da se problem sagledava povratkom u prošlost. Istorija je višeslojna, postoji tzv. pamćenje, postoji tzv. predanje i postoji tzv. istorija. Leopold fon Ranke je pisao da je zadatak istorije da utvrdi šta se zaista dogodilo. To bi podrazumevalo da bi istorija trebalo da se kloni dnevne politike, odnosno da joj ne bude sluškinja.

Ako je istorija nauka, kako to da svaki narod, pa čak i određene grupacije u korpusu istog tog naroda, ima svoju verziju prošlosti? Npr. u matematici dva i dva su četiri, to je nepobitna istina svugde, dok u istorijskoj nauci kao da lični afinitet odnosi prevagu nad činjenicama.

Kada govorimo o tome šta se zaista dogodilo onda ne postoje dve istine. To je slično poslu sudija ili onih koji istražuju neko krivično delo. Npr. kada istražujete istoriju Drugog svetskog rata postoje zločinci i postoje žrtve. Naravno da postoji oni koji bi danas da iskrive tu nepobitnu istinu. Ali, bi šta bi! Prošlost se ne može promeniti. Interpretacija je već nešto drugo.

Je li to ono Hegelovo, povest je ono što se dogodilo, istorija odnosno storija – priča, interpretacija događaja?

Upravo u tim razičitim tumačenjima istorija postaje sluškinja politike. Živimo u vremenu postistine, u kome svako ima pravo na svoju istinu. Lično mislim da čovek nije kadar da spozna celu istinu, ali zato je posao istoričara da se makar toj neuhvatljivoj, potpunoj spoznaji što više približi. Istoričar je večito na putu. Što bi rekao Đorđe Ocić, naš zadatak je da se uz istinu ,,privijemo“.

Koliko je srpska istorija mitologizovana, a koliko realna, odnosno verodostojna? Ponekad se stiče utisak da je naša istorija kao švedski sto, svako uzme šta mu odgovara.

Tako je kod svih naroda. Na takav način može se suditi i o istoriji Francuske, Velike Britanije i drugih naroda. Istorija nije švedski sto, a ako deluje da jeste, to je kada se politika upetlja. Još jednom da kažem, istorija se ne može menjati. Tu je negde granica između istorije i publicistike. Istoričar nije sudija za razliku od publiciste koji znanje i mitove prošlosti koristi za realizaciju svojih političkih ciljeva. Publicista istoriju vidi kao švedski sto. Sa druge strane, Srbi su narod koji je tokom svoje prošlosti bio izložen stranim okupacijama i identitetskim eksperimentima. Imali smo islamizaciju, katoličenje, u vreme Benjamina Kalaja ,,bosnizaciju“ Srba, zatim pretvaranje Srba u Hrvate, Crnogorce, Makedonce i na kraju u Jugoslovene, pa čak i u Vojvođane. Sve je to bilo praćeno odgovarajućim kvaziistorijskim obrazloženjima.

Kojoj školi mišljenja pripada profesor Ković, romantičarsko – mitološkoj Pante Srećkovića, ili, kritičko – faktografskoj Ilariona Ruvarca?

Ni jednoj ni drugoj. Škola Pante Srećkovića je insistirala na rodoljublju i patriotizmu. Oslanjala se pretežno na rusku i slovensku istoriografiju, i bavila se velikim sintezama. Škola Ilariona Ruvarca, je s druge strane, osporavala takvo viđenje prošlosti kao preterano i nepotrebno rodoljublje i bila je bazirana na srednjoevropskim naučnim tradicijama, poput Beča, Graca, i drugih univerzitetskih centara centralne Evrope. Ova škola mšljenja se bavila posebnim tj. pojedinačnim pitanjima. Kasnije su i Ruvarčevi učenici počeli da piu velike sinteze.

Znači Ilarion Ruvarac je težio da istorijska tvrdnja bude potkrepljena dokazom?

Tako je. Ruvarac je nastojao da istorijsku nauku odvoji od političko – rodoljubivih uticaja. Ali, i sam Ruvarac povremeno je umeo da posluži i interesima Habzburške monarhije.

Ako ćemo pravo, i Vuk Karadžić je bio takav.

Slučaj Vuka Karadžića je zanimljiv. Isto kao i Ruvarac, o njemu možemo govoriti kritički, ali ne može mu se osporiti veliki doprinos. Sakupio je veliko narodno blago i predstavio ga Evropi. Tad je evropski svet prvi put video šta je srpska tradicija i koliko je bogata. S druge strane, Vukova jezička reforma je vođena i pomagana od strane državnog cenzora slovenskih knjiga i bibliotekara carske biblioteke, Jerneja Kopitara. Ta reforma jezika je imala za cilj da odvoji srpsku kulturu od ruske kulture, i da time neutrališe ruski uticaj unutar Monarhije.

Kad će da se ispravi nepravda prema Vuku Brankoviću u srpskoj istoriografiji, kad se pouzdano zna da nije izdao na Kosovu? Čak je i skončao u turskom ropstvu, ne želeći da se potčini Bajazitu, za razliku od despota Stefana Lazarevića koji je prema Turcima bio ,,konstruktivna opozicija“.

Srpska kritička istoriografija, pre svih Ljubomir Kovačević, tvrdila je da nema dokaza za Vukovu izdaju i krivicu. Najraniji izvor koji nam svedoči o izdaji i Vuka Brankovića na Kosovu potiče iz 1601, i to je delo Mavra Orbinija ,,Kraljevstvo Slovena“, zasnovano pored ostalog, nastarijim, izgubljenim izvorima. S druge strane, naš najpoznatiji stručnjak za Brankoviće, Momčilo Spremić, ostavlja mogućnost da se nešto ipak dogodilo i da predanje nije tek tako izmišljeno. Epska predanja ne treba ignorisati jer ona su istorijski izvor o stanju svesti i mentalitetu srpskog naroda pod turskom okupacijom.

Možda ogrešenje o Vuka plaćamo svih ovih decenija po pitanju Kosova, jer Kosovo je bio njegov feud. Što bi se moderno reklo, možda smo žrtva loše karme.

Ruvarac je smatrao da su srpske narodne pesme bezvredne kao istorijski izvor. Za razliku od njega, Stojan Novaković, koji je smatran pripadnikom kritičke srpske istoriografije, je pisao da nam i epika može dosta toga reći. Srbi su počevši od 14. veka, vekovima pokušavali da objasne uzroke i razloge srpske propasti. Krivicu i odgovornost su našli u gaženju zaveta. Geneza tih ogrešenja datira još iz vremena cara Dušana, o tome pišu Božidar Ferjančić i Sima Ćirković u monografiji o caru Dušanu. Caru Dušanu se prebacuje zbog sukoba sa Carigradskom patrijaršijom, kada je srpsku crkvu uzdigao u rang patrijaršije. Takođe, na dušu cara Dušana se stavlja i sudbina njegovog oca. Dušanov greh plaća njegov sin Uroš, a prokletstvo koje je bacila Carigradska patrijaršija snosi ceo srpski narod, sve to kulminira posle smrti cara Dušana kada dolazi do raspadanja države zbog sukoba velikaša. Kao što je u Starom zavetu opisano stradanje naroda Izrailja zbog gaženja zaveta datog u Drugoj knjizi Mojsijevoj, tako naši pisci nalaze analogiju sa srpskom propašću. Ogrehovljenje srpskih vladara i Karađorđevu obnovu zaveta ponajbolje je opisao Njegoš u Gorskom vijencu.

Da li je kolaboracija sa okupatorom nit koja se provlači kroz srpsku istoriju do dana današnjeg?

Stvari po tom pitanju su vrlo složene. Jedan istorijski narod mora da ima i Marka Kraljevića i Miloša Obilića. U teškim vremenima ozbiljni ljudi su shvatali da se cena junaštva plaćala životima nevinih. Od turske okupacije do danas srpski narod u svojim redovima ima i junake i kukavice, ustanike i saradnike okupatora.

Kakvo mišljenje imate o Mehmed paši Sokoloviću? Na vašem tasu istorije na kojoj je strani?

Mehmed paša pripada srpskoj istoriji, zato što je srpskog porekla i zato što je kao veliki vezir podizao zadužbine u svom zavičaju. U izvorima postoje tvrdnje da je patrijarh obnovljene Pećke patrijaršije, Makarije, bio njegov rođak. Mehmed paša je pomagao Srbe, ali je istovremeno nastojao da ih pridobije za dalju ekspanziju Osmanskog carstva u pravcu zapada i severozapada.

Jedna druga nit srpske istorije je srpska rusofilija. Koliko su srpsko – ruski odnosi fer, a koliko obostrana varka? Neko je jednom rekao da postoji slovenski ljubavni trougao: Srbi vole Ruse, Rusi vole Bugare, a Bugari vole Nemce.

Taj citat je jedno veliko pojednostavljenje, stvari su malo složenije. U vreme tatarskg ropstva Srbi su pružali podršku Rusima. Jedan od ruskih monaha koji je dolazio po milostinju na dvor Nemanjića je odveo, po Teodosiju, Rastka Nemanjića na Svetu Goru. Stvari se menjaju kada Srbiju osvajaju Turci, a Rusi se oslobađaju Tatara. Tada srpski monasi idu po milostinju na ruski dvor. Kasnije predstavnici Srba osim finansijske traže i vojno – političku pomoć. Srbi nastoje da uvuku Rusiju u balkanske poslove. Srbi kao pravoslavci vide Moskvu kao ,,Treći Rim“ i kao svoje zaštitnike. Pitanje Bugarske se pojavilo u devetnaestom veku posle Krimskog rata. Tada već postoje dve srpske kneževine, Srbija i Crna Gora, utemeljene u srpskim ratovima za oslobođenje, uz vojnu i diplomatsku pomoć Rusije. Bugari su, jednostavno, geografski bliži glavnom ruskom cilju – Carigradu. Za razliku od srpskih država, oni su gotovo sve dobili iz ruku Rusije, da bi se vrlo brzo okrenuli germanskom bloku. Rusija je bila uz Srbe u vreme balkanskih ratova, potom presudne 1914. i za vreme Velikog rata, sve do svoje propasti 1917. godine. Odnosi se kvare nastankom Sovjetskog Saveza i Jugoslavije, i postaju neprijateljski. Ključna je, 1948, od kada se ovde gradi komunizam na antiruskoj politici, uz pomoć američkih dolara i britanskih funti. Istorija se ne ponavlja, ali nestankom Sovjetskog Saveza naši odnosi kao da se vraćaju na staro, na 19. i rani 20. vek.

Da li postoji paralela između trenutne situacije u Ukrajini i Krimskog rata u devetnaestom veku? Rusija je tada, kao i sada, primorana da se od Evrope okrene Aziji.

Videćemo da li ovo naše vreme više podseća na 1812. i 1941-1945, ili na Krimski rat, 1853 – 1856. godine. Ukoliko Rusija izgubi rat u Ukrajini onda ulazimo u doba slično onom posle Krimskog rata. Sudeći po stanju na frontu, šanse da se to dogodi veoma su male. Ako Rusija pobedi i ukoliko EU nastavi sa osvajačkom politikom, onda će se rat završti u Parizu, Berlinu ili Londonu, istorija će ići onim tokom kao posle 1815. ili 1945. godine, kada je Rusija bila najveća sila u Evropi.

U vašim javnim nastupima, na televiziji, u novinskim intervjuima i internet podkastima, primećuje se da imate izrazito negativno mišljenje o najvećem sinu naših naroda i narodnosti. Zašto ne volite Tita i komuniste?

Nisam antikomunista. Narodni heroji i partizani koji su dali živote u odbrani otadžbine i koji nisu učestvovali u razapinjanju srpskog naroda posle 1945. zaslužuju svako poštovanje. Partizanski pokret je prikupio mnogo idealista, naročito među Srbima Krajine, Like, Banije, Korduna, Bosanske Krajine. Oni nisu imali izbora i stupali su u redove one vojske koja je prva stigla do njih. Spašavali su goli život u hrvatsko – muslimanskom ustaškom genocidu. Međutim, bili su prevareni. Tito će Srbe podeliti i rasparčati srpske teritorije. Prvo na pet federalnih jedinica, a onda i samu Srbiju deli na Vojvodinu, Kosovo i užu Srbiju, koja je kolokvijalno zvana Užas.

Srbija je formalno – pravno ukinuta posle Prvog svetskog rata utopivši se u Jugoslaviju. Zar nisu upravo komunisti ponovo konstituisali Srbiju kao politički entitet 1945?

U Kraljevini Jugoslaviji srpski narod je bio ujedinjen. Glavna tema u njenom političkom životu bili su hrvatski zahtevi, koje je podržavala Britanija, da se Jugoslavija federalizuje i u njoj Srbi podele, a Hrvati ujedine. Taj program ostvariće Tito, uz punu podršku Čerčilove Britanije.

Zar opet nismo bili ujedinjeni u Titovoj Jugoslaviji?

Bili smo podeljeni na federativne jedinice koje su vremenom evoluirale u posebne države. Ustav iz 1974. je kruna tog procesa dezintegracije Jugoslavije i samim tim srpskog naroda. Tako podeljeni smo dočekali razbijanje države 1991. godine. Sama Srbija je bila podeljena na autonomne pokrajine i užu Srbiju, pri čemu su pokrajine učestvovale u odlučivanju unutar same uže Srbije, a uža Srbija bila lišena uticaja u pokrajinama. To što se Tito dogodio Srbima smatram za jednu od najvećih geopolitičkih katastrofa u istoriji srpskog naroda. Dovoljno je postaviti pitanje zašto nije Hrvatsku podelio na autonomne pokrajine.

Titu takođe zamerate što je bio austrijski vojnik. Ali i naš vožd Karađorđe je isto to bio svojevremeno.

Karađorđe se vojničkom zanatu učio u austrijskoj vojsci. Ali on je oslobodio Srbiju i položio temelje srpske države. Oslobodio je Srbe straha, i Srbi su prestali da budu raja. Tito je srpski patriotizam iskoristio, i nakon rata Srbe je obezvlastio. Počevši od međuratnih čistki nad srpskim kadrovima, preko smenjivanja Blagoja Neškovića posle rata, pa sve do Aleksandra Rankovića, Tito je uklonio svakog istaknutijeg Srbina iz svoje okoline. Titoizam je ideološki mutant, sinteza rusofobije i srbofobije, komunistike ideologije i prozapadne kulturne nacionalne politike. Taj ,,projekat“ je ozvaničen na Visu sporazumom dva Hrvata, Tita i Šubašića o budućem ustrojstvu Jugoslavije, na inicijativu i uz pokroviteljstvo Londona. I danas u našem društvu postoje ostaci te titoističke tradicije. To su oni koji bez ikakvih teškoća spajaju staru titoističku ideologiju, po kojoj su Srbi i srpski nacionalizam krivi za sve nedaće koje su pogodile postjugoslovenski prostor, sa modernim, prozapadnim, rusofobskim i srbofobskim diskursom.

U srpskom narodu i dan – danas postoji pozitivan sentiment prema titoističkim vremenima, nemoguće je ne primetiti ga. Socijalizam je mnogim Srbima u tom ,,crvenom ropstvu“ omogućio prosperitet, besplatno školovanje, socijalnu zaštitu, siguran posao, stan. Društvena pokretljivost je bila daleko veća. U odnosu na ovo danas, socijalizam pomalo deluje kao Diznilend.

Veoma dobro pamtim to vreme i tačno je da smo imali društvenu pokretljivost, dobro socijalno staranje i dobro školstvo, ako izuzmemo ideološke pritiske. Socijalne razlike nisu bile drastične kao danas. Lično, imam uglavnom lepa sećanja iz doba svog detinjstva i prve mladosti. S druge strane, ne može se odvojiti lična sudbina od sudbine celine sopstvenog naroda. Kao što se sopstvena sudbina ne može razdvojiti od sopstvene porodice. U mojoj porodici bilo je pristalica i partizana i četnika, i komunista i žrtava komunističke represije.

Smatrate da je pojedničano bilo dobro a zbirno loše?

Nije svakome bilo dobro ni svakome loše. Setimo se da su Tito i partizani ubili gotovo šezdeset hiljada ljudi samo na teritoriji Srbije. Među tim ljudima je bilo istinskih kvislinga, ali velika većina tih stradalnika su nevini ljudi.

Da li Karađorđevići imaju moralno pravo na srpski presto s obzirom da su narod ostavili na cedilu 1941?

Šta je bila alternativa? Da nacisti zarobe srpskog kralja? Nije Petar Drugi prvi Karađorđević koji je napustio Srbiju. To je uradio i Karađorđe 1813. To su uradili kralj Petar i regent Aleksandar 1915. Ideja je bila – nastaviti borbu uz pomoć saveznika. Kralj Petar Drugi Karađorđević nije očekivao da će ga Britanci tako prevariti i izdati. Balkanski narodi su na svojim prestolima imali germanske dinastija. Rumuni su imali dinastiju Hoencolern, Bugari Batenberg kasnije Saks Koburg, Grci bavarsku dinastiju Vitelsbah, a posle nje dansku dinastiju Gliksburg. Čak su i Albancima doveli kneza Vilhelma od Vida. Samo su Srbi imali tri sopstvene, nacionalne dinastije – Petroviće, Karađorđeviće i Obrenoviće. To su zaista svetle tradicije. O tome vredi porazmisliti.

Da li ste i dalje politički aktivni?

Zavisi šta se podrazumeva pod tim. Smatram svojom dužnošću da javno iznosim svoje mišljenje o političkim temama. Verujem da je to posao profesora univerziteta. Ne bavim se politikom kao profesijom, i od nje ne zavisim ni na jedan način.

Tvrdite da je u toku sramna izdaja Kosova i Metohije od strane srpskih vlasti. S druge strane, visoki politički i verski zvaničnici kažu da se predsednik Vučić bori kao lav za Kosovo. Kome verovati?

Verovati činjenicama. Predaja Kosova i Metohije nije počela sa dolaskom naprednjaka na vlast. Počela je mnogo ranije. Može se reći da je počela sa dolaskom Tita. Mora se reći, Briselski sporazum iz 2013. godine, Aleksandar Vučić i njegovi saradnici su ukinuli srpsko sudstvo i policiju na severu KiM. Ukinuta je i tzv. civilna zaštita koja je brinula o bezbednosti Srba na severu Kosova. Upravo zahvaljujući toj civilnoj zaštiti Srbi su bili kadri da se za deset – petnaest minuta organizuju i odbrane u slučaju opasnosti. Vučić je sve to ukinuo i praktično ih naterao da uđu u insttucije tzv. Kosova. Deset godina kasnije Vučić je pozvao Srbe da te institucije napuste i u njih su ušli Albanci. Da ne govorimo o predaji rudnih bogatstava i ogromnih resursa. Vlast u vreme Demokratske stranke je predala Srbe južnood Ibra samovolji Prištine, a vlast Srpske napredne stranke Srbe na severu. Povrh svega toga, Vučić i njegovi saradnici ne prestaju da Albancima i njihovim NATO zaštitnicima nude tzv. razgraničenje. Sever Kosova za Preševsku dolinu, tj. naše za naše. Epilog je potpuni poraz. Srbi na severu Kosova su u prepušteni rasističkom i genocidnom poretku koji je tamo zaveo Aljbin Kurti. Vreme će pokazati da li je do svega toga došlo zahvaljujući naivnosti i brzopletosti srpskih vlasti u Beogradu, ili, je u pitanju smišljeni plan Zapada i Vučića. Neko će morati da snosi odgovornost za to.

Odgovornost koje vrste?

U budućnosti će se pred svakim od nas postaviti pitanje šta je ko radio i gde je bio kad nam je razbijana Jugoslavija, i kada je rasparčavana Srbija.

Možda će Vučić imati sreće sa svojim Domentijanom.

Domentijan je pisao biografiju Svetog Save i ja ne bih poredio Svetog Savu i Vučića. Istina, istoričari su danas manje kritični prema Slobodanu Miloševiću nego njegovi savremenici. Izdao je Krajinu, ali se junački borio u Hagu. Videćemo kakva će biti budućnost Vučića. Izdaja Kosova nije mala stvar. Kao da nije razumeo da velike sile poslušne srpske državnike, po pravilu iskoriste i odbacuju.

U uvodniku knjige ,,Uporišta“, koja predstavlja izbor iz vaših intervjua, eseja i javnih nastupa, kažete da osećate stid zbog onog što se desilo Srbima u prethodnim decenijama. Ako smem da primetim, zar nije i vaša stranka DSS bila deo tog ,,neoliberalnog koncepta“ koji nas je i doveo tu gde jesmo?

Ne može se reći da je DSS moja stranka.

Zar niste član Političkog saveta DSS-a?

Nisam već pet godina. Nisam bio član te stranke, ali sam bio predsednik njenog Političkog saveta. To je bila savetodavna funkcija koja nije podrazumevala nikakve plate i bilo kakve koristi. DSS i Vojislav Koštunica su posle Petog oktobra bili praktično jedina snaga koja je sprečavala kolonizaciju i rasparčavanje Srbije. Oni su pružali nedvosmislenu podršku Srbima u Srpskoj i Crnoj Gori. Iza DSS-a i Vojislava Koštunica je, pored ostalog, ostao Ustav, koji je jedna od brana na osnovu kojih zacnivamo pravnu odbranu KiM. DSS je posle Petog oktobra okupljao suvereniste. Nasuprot liberalima koji su se oslanjali isključivo na Zapad, DSS je vodio multivektorsku politiku. I ta politika je dobrim delom uspela. Tad smo se zbližili sa Rusijom Vladimira Putina i Kinom. U vreme našeg Političkog saveta pokrenuli smo Apel za odbranu Kosova i Metohije koji je 2018. godine iznova probudio i ohrabrio srpsku javnost. Kada sam video da politika koju vodi Miloš Jovanović više nije u skladu sa mojim viđenjem politčke stvarnosti u Srbiji odlučio sam da napustim Politički savet. U to vreme smo prijatelji i ja osnovali nadstranački Pokret za odbranu Kosova i Metohije.

Milan Rakić je voleo Kosovo i napisao je čuvenu pesmu ,,Na Gazimestanu“. Ali, diplomata i pesnik Rakić je bio i komita. Koliko je današnjih srpskih intelektualaca spremno, da u datom trenutku, svoj stambeno – finansijski komfor žrtvuje i na delu pokaže kako se bori za nacionalnu stvar?

To što je Rakić uradio i tada je bilo neobično, izuzetak. Ali, sreo sam mnogo srpskih intelektualaca koji bi i danas uradili istu stvar. Srbija je, naime, u vreme Milana Rakića stajala iza svojih intelektualaca, ali su i oni zdušno radili za nacionalnu stvar. U konzulate po Turskoj, na rizične dužnosti, slala je Rakića, Nušića i druge velikane srpske kulture. Kada je izbio Veliki rat, u prestonice Antante poslala je Jovana Cvijića, Bogdana Popovića, Pavla Popovića, Aleksandra Belića, Stanoja Stanojevića, Nikolaja Velimirovića i druge. Država je 1914. sve mobilisala, gotovo bez izuzetka. U devetnaestom veku školovala je mlade intelektualce na Zapadu, oni su bili njeni blagodejanci – stipendisti. Po povratku u Srbiju oni su imali dužnost da određeni broj godina rade za otadžbinu. Uporedimo to sa onim što danas radi, ili ne radi srpska država. Da bi se stvari popravile, dovoljno je samo – učiti iz sopstvenog, nacionalnog istorijskog iskustva.