Jugosloveni kao rezervni Srbi

U vremenu kad novinarstvo diše na aparatima, iščekujući da mu veštačka inteligencija isključi iste, biti „old school“ žurnalista sa originalnim stilom pisanja skoro je pa jeres. Tekstovi i knjige novinara i publiciste Borisa Rašete nedvosmisleno ukazuju da autor u slobodno vreme obilato čita, što je u današnjoj digitalnoj stvarnosti čista subverzija. Kad se na sve to doda da je pomenuti gospodin Srbin iz Zagreba, onda svi putevi moraju da vode ka intervjuu.

U Hrvatskoj je i dalje jak sentiment protiv Srba, sudeći po mejnstrim medijima. Kakav je osećaj biti Srbin u Zagrebu, uz to još i javna ličnost i novinar?

Pa taj se sentiment u međuvremenu značajno promenio. Od 2014. u modi je napadati „Jugoslavene“, govoriti protiv Srba se smatra nepristojnim čak i na ljutoj desnici. Na šatoru u kojem su se 2014. okupljali protivnici Milanovića i Josipovića pisalo je „1991 protiv Jugoslavije – 2014 protiv Jugoslavena“. Problem je što 2014. godine nije bilo Jugoslavena. Ali izmišljeni su. Tko su bili Jugosloveni? Pa, za početak Ivo Josipović i Zoran Milanović, pa onda svi „slabi“ Hrvati, i tako redom. Danas u Hrvatskoj postoji neka šačica ljudi koji se nacionalno iskazuju kao Jugosloveni, pa je jasno da se oni zapravo navode kao zamena za neke druge unutarnje neprijatelje. Oni su u stvari rezervni Srbi. Postoji neki impuls u delu povjesničara, intelektualnih i klerikalnih krugova, da se rezultati Drugog svetskog rata reinterpretiraju, da se pokaže kako su ustaše bili dobri momci, a partizani loši, pa se preko tih „Jugoslavena“ zapravo ciljaju partizani, koji su uglavnom mrtvi. Nešto slično smo gledali i u Srbiji osamdesetih, od knjiga poput „Saveznici i jugoslavenska ratna drama“, nadalje partizani su malo pomalo napadani, četnici malo pomalo reafirmirani, i sad imate te priče o dva pokreta otpora.

Da li Vam je život bio ugrožen devedesetih? Da li ste učestvovali u ratu, i ako jeste, na čijoj strani?

Glava mi nikad nije bila u opasnosti. Bio sam pomiren sa svojom sudbinom, amor fati, kako bi rekao Niče. Najčešće su napadani oni koji su imali neku imovinu za opljačkati, a ja sam bio go kao crkveni miš. Prošli je rat, kako je govorio moj prijatelj Miloš Vasić, bio „grabežno umorstvo“. Ja sam bio siguran. Javno me niko ne napada, ali su na portalima komentari čitatelja često jako agresivni – uglavnom tvrde da sam sin generala Rašete, nećak i tome slično, iako nisam. Nijedan avatar me ne napada kao Srbina, to je čak i u toj kanalizaciji u današnjim okolnostima nekulturno. „Sin generala“, to je pristojnije. I ne napadaju za sve jednako. Kad napišete samo redak-dva o Tompsonu, izranjavaju vas kao svetog Sebastijana. U Tompsona se ne dira, sve drugo se sme kritizirati: Tuđman, Crkva, rat, sve osim Proroka iz Čavoglava. On kroz svoje pesme na neki način sublimira novi nacionalni identitet iza kojega u značajnoj meri stoji Crkva. Hrvatska nacija, kao uostalom i srpska, danas i npr. 1980. kad je celi Poljud ridao zbog Brozove smrti i pevao „Druže Tito mi ti se kunemo“, dva su posve različita entiteta. Za vreme rata sam studirao, nisam bio u ratu.

Kada se čitaju hrvatske novine stiče se utisak da su ’41. i ’91. itekako prisutne uprkos tome što je 2026. godina. Da li se veštački podgrejava tenzija ili stvarno u hrvatskom društvu postoje retrogradne snage koje su spremne ako se dokopaju vlasti da ponove Vartolomejske noći iz ’41?

Da, te se tenzije veštački podgrejavaju. Zašto? To mi je teško reći, ali mislim zato što smo u identitetskoj slepoj ulici. Društva nemaju široke lepeze životnih izbora – ili ste demokrat ili republikanac, ili desno ili ste konzervativni. Tako je i kod nas. Osim toga, vladajuće su politike bezidejne, a društvo, baš kao što Sveto pismo kaže za čoveka, ne živi samo o kruhu, nego o svakoj reči božjoj. Ideologije su nužne. Majka svih ratova je naravno Drugi svetski rat, mada se svi zaklinju kako je moderna Hrvatska rođena iz Domovinskog rata, ali oko njega se niko ne svađa. Drugi svetski rat je gejzir emocija, idealna tema za kavanske povesničare i političare. Partizani, pobednici tog starog, nezavršenog rata, su oklevetani, u čemu dosta krivnje imaju i komunisti koji su od 1945. do kraja plasirali ideologizovanu, bajkovitu verziju povesti. Šutjeli su o svojim zločinima, one iz rata su pripisivali uglavnom Nemcima, a potom i „domaćim izdajnicima“, pa se dolaskom višestranačja klatno samo pomerilo u suprotnom smeru. Snage koje sanjaju Bartolomejske ili Kristalne noći, ili Noći dugih noževa, postoje na puno strana sveta, pa i kod nas, ali se nadam da neće dobiti priliku. No, Tramp svet gura prema Velikoj Depresiji, a jednom kad obruči puknu, sve je moguće. „Normalni ljudi ne znaju da je sve moguće“, kazao je Dejvid Ruso, francuski pisac i politički aktivist, preživeli logoraš Buhenvalda poznat po svojim knjigama o koncentracionim logorima. Pogledajte samo komentare običnih ljudi na internetu pa ćete videti da je svet napučen kapoima, čuvarima logora, potencijalnim mučiteljima, uopće, zločincima najšireg spektra.

Kako biste opisali današnju Hrvatsku? Da li su se Hrvati usrećili otkad nisu u Jugoslaviji?

Današnja Hrvatska je „srbnula“, sve više oponaša Srbiju, u okretanju nacionalnoj mitologiji, u forsiranju verbalnog građanskog rata, u nekoj vrsti ideološkog dvostranačja. Postoje dva tabora koja se gledaju preko nišana i između kojih nema praktički nikakvog dijaloga. Da li su se Hrvati usrećili? Teško je dati nedvosmislen odgovor. Neki jesu, i te kako, Hrvatska danas vrvi tajkunima, milijunašima, bogatašima koji bogatstva bez tranzicije ne bi nikad videli. Ceste su uređene, bolje nego ikad, infrastruktura impresivna. Ovde ću citirati kolegu Dežulovića koji je sve to divno opisao kroz jedan dijalog sa prijateljem iz Srbije: „Imaju li Hrvati najlepše i najmodernije autoputeve?“, pitao ga je prijatelj. Imaju. Imaju li unutrašnji avionski saobraćaj? Nisam, eto, nikad razmišljao o tome da u Srbiji nema domaćih letova. Da li su im plate dva do četiri puta veće od svih ostalih u regionu? Jesu. Jesu li jedini na belom šengenskom režimu i šeću po Evropi bez viza? Jesu.

Da li im je državna televizija u odnosu na ostale u regionu, hm, televizija u boji? Jeste. Da li su bili treći na svetu u fudbalu?, nastavlja prijatelj. Jesu. Da li su svetski prvaci u rukometu, vaterpolu i tenisu? Jesu. Imaju li Blanku, Janicu i Gorana Ivaniševića? Imaju. Imaju li najlepše more i najlepša ostrva u Evropi? Jebi ga, imaju. Da li su pobedili u ratu? Jesu, rekoh, ubedljivo. Da li su nakon hiljadu godina dobili državu? Jesu. Da li su se jednom zauvek rešili Srba i Jugoslavije? Jesu. Pa što su onda tako nadrkani? – poentira na kraju prijatelj iskreno nemoćan pred vlastitom spoznajom. Što su takvi namćori?“. Ima, nastavljam ja, i razloga. Hrvatska je pre rata imala 4,5 milijuna ljudi a danas ima 3,6 milijuna i ako to nije razlog za biti namćor, ne znam što jest. Nikad lepša, izgrađenija i nikad praznija zemlja, to je nama naša borba dala. Hrvatska, kao i Srbija i Bosna, populacijski izumiru, ratovi su vođeni za teritorije s kojih svi beže. Prazni se čak i Kosovo, a Srednja Bosna, koja je u Jugoslaviji bila demografski rezervoar Hrvata i područje s drugim najvećim prirodnim prirastom, ispražnjeno je.

Adam Mihnjik je rekao da je najgore u vezi sa komunizmom ono što sledi posle njega. Da li je u skladu sa tim rečenica Ljube Ćesić Rojsa: tko je jamio, jamio?

Na žalost, zamišljali smo kapitalizam kao izlog jeftinih slatkiša, Eldorado za svakoga, iako je to daleko od istine, a naročito je daleko taj tranzicijski model. Mislim da je Tuđman i njegova politika na Hrvatsku ostavila teže, dugoročnije i ozbiljnije posledice nego Miloševićeva agresija, usput mislim da je Slobo za Srbiju bio jedva malo manja nepogoda od Osmanlija. Tuđman je celo nacionalno bogatstvo odlučio podariti podobnima, njegova politika je izrečena u formuli o „200 bogatih obitelji“. Samo je Miro Kutle, do rata vlasnik kafića u predgrađu Zagreba, dobio oko 180 poduzeća.

Sve ih je upropastio, i sad je u begu u rezervnoj domovini, Bosni. Svaki naš tajkun toliko voli domovinu da ima dve, Hrvatsku i Bosnu, ovu drugu zbog pasoša i mogućnosti bega, baš kako se lepo prikazuje u filmu Svadba, gde Rene Bitorajac kaže, ako mu ne uspe posao s Bjelogrlićem, morat će u Bosnu. Denis Kuljiš jednom je rekao, tamo gde je tranziciju provodila CIA, bila je uspešna, tamo gde je provodila UDBA, tamo je zakazala. Pojednostavljeno je, ali ima istine.

Novinar ste dnevnika 24sata i nedeljnika Ekspres. Koliki su tiraži štampanih medija u Hrvatskoj, koliko se proda?

Proda se malo, desetak puta manje nego pre prodora pametnih telefona. Ne znam brojke, ali nisu u rastu, za razliku od interneta, no internet je kod nas još uvek nenaplativ.

Vjesnik je izgoreo, Globus se ugasio. Da li 24sata imaju razlog za brigu?

Za sada nemaju, mi smo najjači novinarski brend u Hrvatskoj i imamo tiražu kao dva naredna lista na lestvici zajedno. Radimo i oštru digitalnu transformaciju. Zasad hvatamo korak s vremenom, koje donosi brže i revolucionarnije medijske promene nego ijedno pre njega.

Da li će internet pobediti štampane medije?

Već ih je pobedio. Pitanje je kako ćemo naći model naplate. Na internetu nema papira, nema troškova prevoza, distribucije, tiražiranja, to je duplo jeftinije od štampanja, ali mi još nismo našli način da to monetiziramo. No, opasnost kojoj ne vidim leka je umetna inteligencija.

U Srbiji može da se živi od novinarstva, a i ne svaki dan. Da li je takva situacija i u Hrvatskoj?

Pa, mediji srednje struje nekako se drže. Ali dok ste pre 10 ili još bolje, pre 20 godina kao vrhunski novinar mogli biti deo više srednje klase, a kao nakladnik visoke, danas su novinari u boljem slučaju proleteri, a u lošijem prekarni radnici. Društvena percepcija profesije je dramatično pogoršana.

Bavite se i publicistikom. Pisali ste o Titu, Paveliću, Krunoslavu Draganoviću, Jovi Čarugi, Mustafi Golubiću. Koji od ovih likova je na Vas ostavio najjači utisak?

Tito, naravno. Krenuti u život kao sin deklasiranog lugara i domaćice iz Zagorja pa se popeti na vrh sveta, na političku i društvenu Himalaju, postignuće je kojeg je s naših prostora, doduše kao svetac, ostvario samo Tesla. I par sportaša, poput Novaka Đokovića i Nikole Jokića. No svaka osoba o kojoj sam pisao me preokupirala, sve su to ljudi posebnog kova, kako bi rekao Staljin. Jovo Čaruga je bio razbojnički genij, majstor samoreklamiranja, karizmatik. Kad je uhapšen vođen kroz Osijek, sav se narod sjatio da ga vidi, pa su zaobišli kralja Aleksandra, koji je u tom gradu bio baš tog trena, i nikad nije Čarugi to zaboravio. Zbog Jove je u celoj Slavoniji zavedeno vanredno stanje. Bio je zvezda. Gde god bi se inkognito pojavio, ostavio bi ceduljku ili natpis na zidu „ovde je bio Jovo Čaruga“. Da se zna. Ima jedan takav natpis čak i na zidu jedne vile u Petrovaradinu.

Po noći je kartao, pod lažnim identitetom, sa šefovima vinkovačke policije i gradskim ocima, a po danu išao u pljačku. Bio je jako brutalan i nije bio baš Robin Hud, to je legenda koju je sam o sebi isisao kao predgrobni spomenik. Mustafa? U jednoj sceni iz Kremlja, Rodoljub Čolaković ga zatiče na krevetu kako čita Marksov Kapital. To je knjiga od dve hiljade stranica. Možemo li zamisliti Arkana i Gišku ili Ljubu Zemunca, naslednike u Službi, kako čitaju išta ozbiljnije od Plejboja? Teško. Mustafa je bio ono što Dojčer naziva „naoružani prorok“, nije bio kriminalac i kabadahija kao arkanovci. Teško mi danas možemo razumeti komunizam.

Šta trenutno pišete?

Pišem jednu knjigu o bivšoj državi, sentimentalni bedeker kroz našu Atlantidu koju su, kako je rekao Predrag Lucić, radili najbolji a rušili najgori. S kolegom Goranom Gavranovićem priređujem treće izdanje „10 dana u travnju“, knjige o nastanku NDH. Radim i monografiju o jednoj zdravstvenoj zakladi, imam dosta posla. Ljudima se ne da pisati, to je težak, samozatajan, sedeći posao za kojeg treba imati „sicflajša“, pa sam zatrpan narudžbama.

Koliko vremena Vam treba da napišete knjigu? Da li se isplati pisati knjige u Hrvatskoj ili je to u rangu hobija?

Kako koju… Tita sam pisao tri godine po tri sata svaki dan, a pre toga sam o njemu objavio pet ili šest manjih knjiga, Titom sam se bavio celi život. Za ove manje knjige, Čaruga, Golubića i Bastajića, utrošim pokoji tjedan ili mesec.

Veliki je priliv stranih radnika, da li postoji realna šansa da u bliskoj budućnosti bude NDH – Nepalska Država Hrvatska?

Ha, duhovito pitanje! Neće postati Nepalska, ali Nepalci guraju mlade prema Endehaziji. Dosta su raširene teorije o „zameni stanovništva“ koje šire mostovci, jedna ultrakatolička sekta koja se predstavlja kao stranka. Naravno da nikakvi Soroši ne rade namerne zamene stanovništva – HDZ je Hrvatsku učinio zemljom u kojoj mladima i obrazovanima nema budućnosti, a onda na njihova ispražnjena mesta dolaze Nepalci i drugi. Naravno, mladi Hrvati ne žele biti vozači Volta, Bolta, često ni Ubera, a ta su radna mesta došljacima dovoljna da prehrane familiju kao pečalbari. Moram inače reći da je do većeg dela tog cirkusa, ako smem tako reći, došlo zbog nepromišljenih američkih rovarenja po Bliskom istoku.

Razorili su Avganistan, Libiju sa Francuzima i Talijanima, koji su dugovali novac Gadafiju, pa Irak, odakle je krenulo zlo, pa Somaliju, Nigeriju… Vratili su te države u plemensko doba, a iz njih su prema Evropi krenule reke migranata koji su podesili kontinent. Napad na Iran je, kako bi rekao Fuše, gore od zločina, to je greška. Amerikanci su nas decenijama podučavali ljudskim pravima, a onda je došao Tramp i skinuo smokvin list imperijalizma, kazao je, moral je ono što ja odlučim.

Srbiju i Hrvatsku pored mnogih sličnosti veže i jedna istovetnost. Isti su nam vlasnici. Najnoviji u nizu je mađarski MOL, koji će najverovatnije objediniti NIS i INA. O stranim bankama i korporacijama da i ne govorimo. Da li će Srbi i Hrvati ikad shvatiti da su samo u Jugoslaviji mogli biti svoj na svome?

Neki hoće, većina neće nikad. Mi gledamo u direktnom prenosu kako se nad nama uzdižu zastave starih hegemona, Kruna Svetog Stjepana, neoosmanska Ankara, carstvujušća Vijena. Jadni smo, vazali po naravi. Nije tu bilo ni junaštva ni kulture koja bi nas uzdigla iznad razine satelita. Zaboravili ste OTP banku koja je danas jača od svih naših banaka. Telekomi su strani. Iz Hrvatske, strane banke, a one čine devedeset posto udela na tržištu, godišnje iznesu oko 1,5 milijardi evra dividendi. Imate jedan popularan, apokrifni citat Brune Bušića koji je navodno kazao: „No kad se oslobodimo srpskog ropstva i stvorimo državu, vidjet ćete kako tek naši kradu. Svak nas je stoljećima krao i potkradao, a najteže i najgore će biti kad nas naši budu krali te prodavali svetskim jebivetrima i makro lopovima“. E pa, to važi za sve naše republike i pokrajine, osim možda Slovenije, oni su uvek bili najpametniji među nama.