Југословени као резервни Срби

У времену кад новинарство дише на апаратима, ишчекујући да му вештачка интелигенција искључи исте, бити „олд сцхоол“ журналиста са оригиналним стилом писања скоро је па јерес. Текстови и књиге новинара и публицисте Бориса Рашете недвосмислено указују да аутор у слободно време обилато чита, што је у данашњој дигиталној стварности чиста субверзија. Кад се на све то дода да је поменути господин Србин из Загреба, онда сви путеви морају да воде ка интервјуу.

У Хрватској је и даље јак сентимент против Срба, судећи по мејнстрим медијима. Какав је осећај бити Србин у Загребу, уз то још и јавна личност и новинар?

Па тај се сентимент у међувремену значајно променио. Од 2014. у моди је нападати „Југославене“, говорити против Срба се сматра непристојним чак и на љутој десници. На шатору у којем су се 2014. окупљали противници Милановића и Јосиповића писало је „1991 против Југославије – 2014 против Југославена“. Проблем је што 2014. године није било Југославена. Али измишљени су. Тко су били Југословени? Па, за почетак Иво Јосиповић и Зоран Милановић, па онда сви „слаби“ Хрвати, и тако редом. Данас у Хрватској постоји нека шачица људи који се национално исказују као Југословени, па је јасно да се они заправо наводе као замена за неке друге унутарње непријатеље. Они су у ствари резервни Срби. Постоји неки импулс у делу повјесничара, интелектуалних и клерикалних кругова, да се резултати Другог светског рата реинтерпретирају, да се покаже како су усташе били добри момци, а партизани лоши, па се преко тих „Југославена“ заправо циљају партизани, који су углавном мртви. Нешто слично смо гледали и у Србији осамдесетих, од књига попут „Савезници и југославенска ратна драма“, надаље партизани су мало помало нападани, четници мало помало реафирмирани, и сад имате те приче о два покрета отпора.

Да ли Вам је живот био угрожен деведесетих? Да ли сте учествовали у рату, и ако јесте, на чијој страни?

Глава ми никад није била у опасности. Био сам помирен са својом судбином, амор фати, како би рекао Ниче. Најчешће су нападани они који су имали неку имовину за опљачкати, а ја сам био го као црквени миш. Прошли је рат, како је говорио мој пријатељ Милош Васић, био „грабежно уморство“. Ја сам био сигуран. Јавно ме нико не напада, али су на порталима коментари читатеља често јако агресивни – углавном тврде да сам син генерала Рашете, нећак и томе слично, иако нисам. Ниједан аватар ме не напада као Србина, то је чак и у тој канализацији у данашњим околностима некултурно. „Син генерала“, то је пристојније. И не нападају за све једнако. Кад напишете само редак-два о Томпсону, израњавају вас као светог Себастијана. У Томпсона се не дира, све друго се сме критизирати: Туђман, Црква, рат, све осим Пророка из Чавоглава. Он кроз своје песме на неки начин сублимира нови национални идентитет иза којега у значајној мери стоји Црква. Хрватска нација, као уосталом и српска, данас и нпр. 1980. кад је цели Пољуд ридао због Брозове смрти и певао „Друже Тито ми ти се кунемо“, два су посве различита ентитета. За време рата сам студирао, нисам био у рату.

Када се читају хрватске новине стиче се утисак да су ’41. и ’91. итекако присутне упркос томе што је 2026. година. Да ли се вештачки подгрејава тензија или стварно у хрватском друштву постоје ретроградне снаге које су спремне ако се докопају власти да понове Вартоломејске ноћи из ’41?

Да, те се тензије вештачки подгрејавају. Зашто? То ми је тешко рећи, али мислим зато што смо у идентитетској слепој улици. Друштва немају широке лепезе животних избора – или сте демократ или републиканац, или десно или сте конзервативни. Тако је и код нас. Осим тога, владајуће су политике безидејне, а друштво, баш као што Свето писмо каже за човека, не живи само о круху, него о свакој речи божјој. Идеологије су нужне. Мајка свих ратова је наравно Други светски рат, мада се сви заклињу како је модерна Хрватска рођена из Домовинског рата, али око њега се нико не свађа. Други светски рат је гејзир емоција, идеална тема за каванске повесничаре и политичаре. Партизани, победници тог старог, незавршеног рата, су оклеветани, у чему доста кривње имају и комунисти који су од 1945. до краја пласирали идеологизовану, бајковиту верзију повести. Шутјели су о својим злочинима, оне из рата су приписивали углавном Немцима, а потом и „домаћим издајницима“, па се доласком вишестраначја клатно само померило у супротном смеру. Снаге које сањају Бартоломејске или Кристалне ноћи, или Ноћи дугих ножева, постоје на пуно страна света, па и код нас, али се надам да неће добити прилику. Но, Трамп свет гура према Великој Депресији, а једном кад обручи пукну, све је могуће. „Нормални људи не знају да је све могуће“, казао је Дејвид Русо, француски писац и политички активист, преживели логораш Бухенвалда познат по својим књигама о концентрационим логорима. Погледајте само коментаре обичних људи на интернету па ћете видети да је свет напучен капоима, чуварима логора, потенцијалним мучитељима, уопће, злочинцима најширег спектра.

Како бисте описали данашњу Хрватску? Да ли су се Хрвати усрећили откад нису у Југославији?

Данашња Хрватска је „србнула“, све више опонаша Србију, у окретању националној митологији, у forsирању вербалног грађанског рата, у некој врсти идеолошког двостраначја. Постоје два табора која се гледају преко нишана и између којих нема практички никаквог дијалога. Да ли су се Хрвати усрећили? Тешко је дати недвосмислен одговор. Неки јесу, и те како, Хрватска данас врви тајкунима, милијунашима, богаташима који богатства без транзиције не би никад видели. Цесте су уређене, боље него икад, инфраструктура импресивна. Овде ћу цитирати колегу Дежуловића који је све то дивно описао кроз један дијалог са пријатељем из Србије: „Имају ли Хрвати најлепше и најмодерније аутопутеве?“, питао га је пријатељ. Имају. Имају ли унутрашњи авионски саобраћај? Нисам, ето, никад размишљао о томе да у Србији нема домаћих летова. Да ли су им плате два до четири пута веће од свих осталих у региону? Јесу. Јесу ли једини на белом шенгенском режиму и шећу по Европи без виза? Јесу.

Да ли им је државна телевизија у односу на остале у региону, хм, телевизија у боји? Јесте. Да ли су били трећи на свету у фудбалу?, наставља пријатељ. Јесу. Да ли су светски прваци у рукомету, ватерполу и тенису? Јесу. Имају ли Бланку, Јаницу и Горана Иванишевића? Имају. Имају ли најлепше море и најлепша острва у Европи? Јеби га, имају. Да ли су победили у рату? Јесу, рекох, убедљиво. Да ли су након хиљаду година добили државу? Јесу. Да ли су се једном заувек решили Срба и Југославије? Јесу. Па што су онда тако надркани? – поентира на крају пријатељ искрено немоћан пред властитом спознајом. Што су такви намћори?“. Има, настављам ја, и разлога. Хрватска је пре рата имала 4,5 милијуна људи а данас има 3,6 милијуна и ако то није разлог за бити намћор, не знам што јест. Никад лепша, изграђенија и никад празнија земља, то је нама наша борба дала. Хрватска, као и Србија и Босна, популацијски изумиру, ратови су вођени за територије с којих сви беже. Празни се чак и Косово, а Средња Босна, која је у Југославији била демографски резервоар Хрвата и подручје с другим највећим природним прирастом, испражњено је.

Адам Михњик је рекао да је најгоре у вези са комунизмом оно што следи после њега. Да ли је у складу са тим реченица Љубе Ћесић Ројса: тко је јамио, јамио?

На жалост, замишљали смо капитализам као излог јефтиних слаткиша, Елдорадо за свакога, иако је то далеко од истине, а нарочито је далеко тај транзицијски модел. Мислим да је Туђман и његова политика на Хрватску оставила теже, дугорочније и озбиљније последице него Милошевићева агресија, успут мислим да је Слобо за Србију био једва мало мања непогода од Османлија. Туђман је цело национално богатство одлучио подарити подобнима, његова политика је изречена у forмули о „200 богатих обитељи“. Само је Миро Кутле, до рата власник кафића у предграђу Загреба, добио око 180 подузећа.

Све их је упропастио, и сад је у бегу у резервној домовини, Босни. Сваки наш тајкун толико воли домовину да има две, Хрватску и Босну, ову другу због пасоша и могућности бега, баш како се лепо приказује у филму Свадба, где Рене Биторајац каже, ако му не успе посао с Бјелогрлићем, морат ће у Босну. Денис Куљиш једном је рекао, тамо где је транзицију проводила ЦИА, била је успешна, тамо где је проводила УДБА, тамо је заказала. Поједностављено је, али има истине.

Новинар сте дневника 24сата и недељника Експрес. Колики су тиражи штампаних медија у Хрватској, колико се прода?

Прода се мало, десетак пута мање него пре продора паметних телефона. Не знам бројке, али нису у расту, за разлику од интернета, но интернет је код нас још увек ненаплатив.

Вјесник је изгорео, Глобус се угасио. Да ли 24сата имају разлог за бригу?

За сада немају, ми смо најјачи новинарски бренд у Хрватској и имамо тиражу као два наредна листа на лествици заједно. Радимо и оштру дигиталну трансforмацију. Засад хватамо корак с временом, које доноси брже и револуционарније медијске промене него иједно пре њега.

Да ли ће интернет победити штампане медије?

Већ их је победио. Питање је како ћемо наћи модел наплате. На интернету нема папира, нема трошкова превоза, дистрибуције, тиражирања, то је дупло јефтиније од штампања, али ми још нисмо нашли начин да то монетизирамо. Но, опасност којој не видим лека је уметна интелигенција.

У Србији може да се живи од новинарства, а и не сваки дан. Да ли је таква ситуација и у Хрватској?

Па, медији средње струје некако се држе. Али док сте пре 10 или још боље, пре 20 година као врхунски новинар могли бити део више средње класе, а као накладник високе, данас су новинари у бољем случају пролетери, а у лошијем прекарни радници. Друштвена перцепција професије је драматично погоршана.

Бавите се и публицистиком. Писали сте о Титу, Павелићу, Крунославу Драгановићу, Јови Чаруги, Мустафи Голубићу. Који од ових ликова је на Вас оставио најјачи утисак?

Тито, наравно. Кренути у живот као син декласираног лугара и домаћице из Загорја па се попети на врх света, на политичку и друштвену Хималају, постигнуће је којег је с наших простора, додуше као светац, остварио само Тесла. И пар спорташа, попут Новака Ђоковића и Николе Јокића. Но свака особа о којој сам писао ме преокупирала, све су то људи посебног кова, како би рекао Стаљин. Јово Чаруга је био разбојнички гениј, мајстор саморекламирања, каризматик. Кад је ухапшен вођен кроз Осијек, сав се народ сјатио да га види, па су заобишли краља Александра, који је у том граду био баш тог трена, и никад није Чаруги то заборавио. Због Јове је у целој Славонији заведено ванредно стање. Био је звезда. Где год би се инкогнито појавио, оставио би цедуљку или натпис на зиду „овде је био Јово Чаруга“. Да се зна. Има један такав натпис чак и на зиду једне виле у Петроварадину.

По ноћи је картао, под лажним идентитетом, са шефовима винковачке полиције и градским оцима, а по дану ишао у пљачку. Био је јако бруталан и није био баш Робин Худ, то је легенда коју је сам о себи исисао као предгробни споменик. Мустафа? У једној сцени из Кремља, Родољуб Чолаковић га затиче на кревету како чита Марксов Капитал. То је књига од две хиљаде страница. Можемо ли замислити Аркана и Гишку или Љубу Земунца, наследнике у Служби, како читају ишта озбиљније од Плејбоја? Тешко. Мустафа је био оно што Дојчер назива „наоружани пророк“, није био криминалац и кабадахија као аркановци. Тешко ми данас можемо разумети комунизам.

Шта тренутно пишете?

Пишем једну књигу о бившој држави, сентиментални бедекер кроз нашу Атлантиду коју су, како је рекао Предраг Луцић, радили најбољи а рушили најгори. С колегом Гораном Гаврановићем приређујем треће издање „10 дана у травњу“, књиге о настанку НДХ. Радим и монографију о једној здравственој заклади, имам доста посла. Људима се не да писати, то је тежак, самозатајан, седећи посао за којег треба имати „сицфлајша“, па сам затрпан наруџбама.

Колико времена Вам треба да напишете књигу? Да ли се исплати писати књиге у Хрватској или је то у рангу хобија?

Како коју… Тита сам писао три године по три сата сваки дан, а пре тога сам о њему објавио пет или шест мањих књига, Титом сам се бавио цели живот. За ове мање књиге, Чаруга, Голубића и Бастајића, утрошим покоји тједан или месец.

Велики је прилив страних радника, да ли постоји реална шанса да у блиској будућности буде НДХ – Непалска Држава Хрватска?

Ха, духовито питање! Неће постати Непалска, али Непалци гурају младе према Ендехазији. Доста су раширене теорије о „замени становништва“ које шире мостовци, једна ултракатоличка секта која се представља као странка. Наравно да никакви Сороши не раде намерне замене становништва – ХЅ је Хрватску учинио земљом у којој младима и образованима нема будућности, а онда на њихова испражњена места долазе Непалци и други. Наравно, млади Хрвати не желе бити возачи Волта, Болта, често ни Убера, а та су радна места дошљацима довољна да прехране фамилију као печалбари. Морам иначе рећи да је до већег дела тог циркуса, ако смем тако рећи, дошло због непромишљених америчких роварења по Блиском истоку.

Разорили су Авганистан, Либију са Французима и Талијанима, који су дуговали новац Гадафију, па Ирак, одакле је кренуло зло, па Сомалију, Нигерију… Вратили су те државе у племенско доба, а из њих су према Европи кренуле реке миграната који су подесили континент. Напад на Иран је, како би рекао Фуше, горе од злочина, то је грешка. Американци су нас деценијама подучавали људским правима, а онда је дошао Трамп и скинуо смоквин лист империјализма, казао је, морал је оно што ја одлучим.

Србију и Хрватску поред многих сличности веже и једна истоветност. Исти су нам власници. Најновији у низу је мађарски МОЛ, који ће највероватније објединити НИС и ИНА. О страним банкама и корпорацијама да и не говоримо. Да ли ће Срби и Хрвати икад схватити да су само у Југославији могли бити свој на своме?

Неки хоће, већина неће никад. Ми гледамо у директном преносу како се над нама уздижу заставе старих хегемона, Круна Светог Стјепана, неоосманска Анкара, царствујушћа Вијена. Јадни смо, вазали по нарави. Није ту било ни јунаштва ни културе која би нас уздигла изнад разине сателита. Заборавили сте ОТП банку која је данас јача од свих наших банака. Телекоми су страни. Из Хрватске, стране банке, а оне чине деведесет посто удела на тржишту, годишње изнесу око 1,5 милијарди евра дивиденди. Имате један популаран, апокрифни цитат Бруне Бушића који је наводно казао: „Но кад се ослободимо српског ропства и створимо државу, видјет ћете како тек наши краду. Свак нас је стољећима крао и поткрадао, а најтеже и најгоре ће бити кад нас наши буду крали те продавали светским јебиветрима и макро лоповима“. Е па, то важи за све наше републике и покрајине, осим можда Словеније, они су увек били најпаметнији међу нама.