Imali smo velike i brutalne neprijatelje, imamo ih još uvek

Istorija i politika su oblasti iskustva koje se konstantno prepliću, veoma retko idu paralelno, tek toliko da uzmu dah. Ugledni istoričar Čedomir Antić, u razgovoru za Pečat, kazuje svoje viđenje političke današnjice koja već sutra postaje istorija. Protok vremena je učinio svoje, i profesor Antić sada može hladno i racionalno da analizira događaje u kojima je učestvovao, a neke od njih je i predvodio.

Erik Hobsbaum je rekao da su istoričari za nacionalizam kao uzgajivači opijuma za narkomane. Da li ta naizgled „teška“ tvrdnja ima u sebi dosta istine, s obzirom na dešavanja na tlu Jugoslavije, gde je svaka zaraćena strana svoje pravo crpela iz prošlosti?

Hobsbaum je bio radikalni socijalista. Velikan, epohalan istoričar, ali sa definisanim i krajnjim političkim stavom. Istoričar ima obavezu da se decentrira. Svakako: sve što je ljudsko nije nam strano, ali svaki sraman poraz ili gnusan zločin ima svoje objašnjenje. Objašnjenje nije isto što i opravdanje. Ako neko zaista voli narod kome pripada, njegovo objašnjenje je važnije od svakog opravdanja, zato je za opšti interes naučnika bolji i važniji od marketinškog stručnjaka ili navijača. Dositej Obradović je u tom smislu i rekao da narodu, što ga više volimo, treba tim upornije govoriti istinu. E, sad, šta je u naše vreme – posle postmoderne – istina…?

Srbi su imali tu istorijsku čast da njihova istoriografija još u ranom razvoju razbije ključne nacionalne stereotipe. Bilo je to onda kada je trijumfovala kritička istoriografija – u vreme najvećeg uspona nacionalizma krajem 19. veka. Tada su u naučnoj ali i u političkoj javnosti prevladali oni koji su o Kosovskoj bici, Nemanjićima i uopšte samoj suštini nacionalnog identiteta, pisali na osnovu naučne kritike istorijskih izvora. Protagonisti te epske borbe vodili su Srbiju u pobedničke ratove za oslobođenje i ujedinjenje, a neki od njih su toj borbi žrtvovali sve što su imali.

Jedan ste od najeminentnijih istoričara u Srbiji. Šta mislite, sa kojim periodom u prošlosti naša srpska današnjica ima dosta sličnosti?

Zahvaljujem Vam na toj velikodušnoj oceni. Živimo na razmeđu epoha. Na osnovu raspoloživih pokazatelja (pre svih demografskih, kulturnih i privrednih) promena koja će se dogoditi u narednih stotinu godina biće ravna kraju Antičkog sveta. U svemu tome naša nacija i njene države nisu subjekat.

Da li smatrate da je istorija ciklična ili linearna pojava?

Istorija liči na Univerzum. Reč je o kombinaciji kretanja: zemlja se kreće i ciklično i linearno u sazavisnosti sa mnogim, nebrojenim, planetarnim i zvezdanim sistemima. Heraklit Mračni uporedio je postojanje sa rekom koja je uvek drugačija, pošto nove, dolazeće, vode čine jednu novu reku, sa druge strane reka je uvek samo reka. Rado citiram Hegelovu uverenost o ponavljanju istorije i Marksov cinizam prema kome se tragedija ponavlja kao farsa. Bliži sam, ipak, mišljenju velikog književnika Marka Tvena koji je zaključio da se istorija ne ponavlja već se često rimuje.

U javnosti figurirate kao srpski nacionalista. Nacionalizam je ideologija moderne demokratije, a ideologije su, što bi rekao Marks, potpuno suprotne nauci kao zoni istine. Kako usklađujete vaše subjektivno viđenje istorije sa objektivno-službenom verzijom događaja?

Srpski narod je decenijama napadnut i ugrožen. Onaj među nama ko danas nije srpski nacionalista, ili ne želi da živi u realnosti ili nije Srbin. Insistiranje na suprotstavljenosti vere, ideologije i nauke predstavlja jednodimenzionalno posmatranje sveta. Bez velikih uverenja i vere u, inače, nepoznatu budućnost, ne postoji ni čovekov racionalni svet. Mnogi jako religiozni ljudi su otkrili svetove koji nisu spomenuti u Svetom pismu, pa ipak nisu prestali da veruju. Naprotiv, bili su srećni što su otkrili nove dimenzije Božijeg dela. Sa druge strane, neki fanatici su iskoristili pojedina netačna verovanja jednog Aristotela da trinaest vekova posle njegove smrti spaljuju njemu podobne, jednako napredne, naučnike. Tako da, u najkraćem, stvari su složene.

Istoričar je kao sudija, mora biti nepristrasan. Ako biste pisali istoriju Srbije devedesetih i dvehiljaditih, da li biste mogli da budete kao Tacit „bez ljutnje i predrasuda“, budući da ste i sami bili svedok i politički akter mnogih događaja iz tog perioda?

Tacit nije najbolji primer. On jeste to rekao, ali je ipak bio pristrasan. Opet, bio je veliki istoričar. Ako je istoričar pošten prema izvorima i na pravi način ih predstavlja i interpretira, ništa namerno ne propušta, njegova opredeljenost nema značaja. Paradoks je savremene istoriografije upravo u tome što pisac istorije mora biti neko uključen, upoznat i angažovan – biblioteka i posebno arhiv ne mogu to nadomestiti. Pisao sam o tim vremenima, nisam čuo primedbe. Ako neko od savremenika istoričara ne bude napisao ozbiljnu sintezu o ovim vremenima, priroda novih izvora je takva da će u daljoj budućnosti sva takva nastojanja biti u velikoj meri manjkava.

Koji su po vašem mišljenju najvažniji datumi moderne srpske istorije u pozitivnom smislu? Koji su u negativnom smislu?

Mislim da je nemoguće tako klasifikovati datume važnih događaja.

Stojan Novaković je pokušao da predvidi budućnost za sto godina u futurističkom eseju 1911. godine. Kako biste vi kao vispren istoričar „videli“ Srbiju 2125?

Novaković je nešto pogodio, a značajne su i njegove pogreške. Najzanimljivije je što je predvideo Jugoslaviju, ali je njeno rađanje pretpostavio kao dugotrajnije od njenog postojanja u stvarnosti. Razumeo je budući značaj aviona, ali nije mogao zamisliti Evropu u koju nije integrisana i Rusija.

Srbija će verovatno postojati za stotinu godina. Na ovim prostorima po svoj prilici neće biti značajnijeg ratovanja. Stanovništvo će biti daleko starije, sukobi među balkanskim narodima biće manji, a njihova sela će većim delom biti napuštena. Ako ne dođe do nekakvog svetskog poloma, pojave nove religije i raspada svakodnevnog života kakav poznajemo, do tada ćemo biti u simbiotičkoj vezi sa prilivom doseljenika sa drugih kontinenata i samo je pitanje da li će demografski problem do tada postati svetski ili će biti ograničen na Zapad, kome mi većinom pripadamo. Mi danas ne možemo da pretpostavimo uticaj napretka u tehnologiji, ali i tu naša država, pa ni Balkan, neće nametati nove trendove, niti rešenja. Svet kakav poznajemo prestaće da postoji tokom naredna dva stoleća.

U svojoj knjizi, O revolucionarima, kriminalcima i drugim namernim prolaznicima opisujete mnoge živopisne pojave iz političkog života Srbije devedesetih. Zašto imate izuzetno negativno mišljenje o „kralju trgova“ Vuku Draškoviću?

Pojedinci su malo mogli da promene. Ali, „pred Njime (Bogom) je cio svijet ništa, pred Njime je išta stvar velika“. Drašković, sa tom sebičnom, narcisoidnom i histrionskom politikom, koja često nije bila mnogo više od posledice Jerusalimskog sindroma (čovek se obraćao drugima sa „Zaista, kažem vam…“, a poslušnička televizija ga je u aoristu poredila sa prorokom Jeremijom), u više je navrata prodao svoju ideju, ciljeve i pristalice. Motivi darivanja bliskih srodnika i saradnika možda bi mi bili simpatični, da u svemu nisu izneverieni srpski narod i njegovi snovi.

Pominjete dosta i Čedomira Jovanovića. Da li je on Drašković 2.0, s obzirom da je počeo političku karijeru „sa tri prsta“ a završio dijametralno suprotno, u evroatlantizmu i flertovanju sa autošovinistima?

Jovanović je bio istinski vođa jedne generacije. Mislim da je u promeni ideologije i narativa pobedio racionalni pragmatizam, ipak dolazak na vlast ga je stavio na veliku probu. Meni je žao što je tako bilo. Može se promeniti ideologija i strana, ali mora se znati gde je dobro a gde zlo. Na tom putu on je postao tragičan junak i neko ko je u političkom, ali i u još ponekom pogledu, sve izgubio.

Čujemo se i vidimo posle mnogo godina. Ja sam njega mnogo kritikovao i grdio, ne bih se toga odrekao, osim što bih danas govorio tiše i pisao složenije rečenice. Jovanović se jednom pohvalio da me nikada nije javno napao, što je tačno. Ostao mi je prijatelj uprkos razlikama, mada smo nekada davno postali prijatelji zbog zajednički ideala.

Bili ste jedan od vođa studentskih demonstracija protiv Miloševića. Da li je ova današnja studentska pobuna slična sa onom iz devedesetih?

Ovo nisu protesti već blokade. Prvo, naš protest je bio nenasilan, a blokade su nasilne. Drugo, protest iz 1996. je bio demokratski, blokade su totalitarne (o njima nikada nisu odlučile legitimne ustanove mog fakulteta, a nepoznate osobe su prekinule nastavu i isterale moje studente). Treće, univerzitet kao takav može i treba da uđe u politiku oko nekih opšteprihvaćenih izvodljivih ciljeva, blokaderi su mislili da na nekro-politici (jer znali su da bi na pravdu za poginule pod nadstrešnicom morali da čekaju mnogo godina) sruše ustavni poredak i dovedu neizabrane na vlast. Možda većini ovo nije bilo jasno od početka, ali do sada mislim da je rečeno neoborivo. O ulozi hrvatske, crnogorske i službi velikih sila, kojima ove dve Liliputanke služe kao kondomi, da ne govorimo.

U knjizi navodite jednu zanimljivu epizodu. Vaš deda, Milovan Antić, je bio venčani kum Arkanovom ocu Veljku. Kako kažete, bilo je to partizansko kumstvo. Da li ste imali prilike da upoznate Arkana?

Nikada ga nisam upoznao. On je bio protagonista komunističkog režima i ideologije koji su Srpstvu naneli mnogo štete. Mogu da razumem položaj takvih ljudi, ali njegovo držanje posebno u vreme rata na Kosovu i naknadna objašnjenja ne mogu. Mislim da se moj deda i njegov saborac Veljko posle rata nikada nisu porodično posetili. Željko Ražnatović nije bio uključen u suzbijanje demonstracija, da jeste ne bih mu se obratio.

Da li smatrate da su lideri DOS-a stvarno imali iskrenu želju da promene Srbiju na bolje? Gledano iz današnje perspektive ispada da sve što su obećali narodu ispunili su sebi.

DOS je imao mnogo mana. Ja sam nesrećan što iz raznih unutrašnjih i spoljnih razloga mi ne možemo da imamo makar dvopartijski, a da ne spominjem višestranački sistem. Nismo jedini, 90% država sveta je takvo. Nisu Hrvatska ni Bugarska drugačije, ali nisu suočene ni sa ovakvim pritiscima. DOS je pored svih grešaka, neuspeha i muka postigao cilj i većinom ispunio (istina ne do 2003 – kada je propao – već 2012, kada pada sa vlasti jedna od njegovih okosnica) ona obećanja koja je dao građanima. DOS danas nema ko da brani. To je delom i priroda našeg obrazovanog sveta – ne vole da stoje javno iza nečega. Odlazak Crne Gore i pokušaj otcepljenja KiM deo su Miloševićevog nasleđa. Milošević je 1992. mogao da stvori državu sa CG, a ne konfederaciju pod tuđim imenom. Mogao je i da Srbiju ne ostavi sa Kumanovskim sporazumom, ako je već pobedio u ratu. DOS je kriv za širu autonomiju AP Vojvodine uspostavljenu bez direktnog konsultovanja građana Srbije. Kad je reč o demokratiji, DOS-ovo vreme nije bilo dobro – afere Bodrum, Solun, reforma sudstva, promene Zakona o političkim strankama, otimanje poslanika… – ali je bilo bolje nego pre i posle – izbori su bili nesporni, regulisano finansiranje parlamentarnih stranaka, ravnopravnost na medijima veća… Rast standarda je za to vreme bio veliki – veći nego u Bugarskoj ili Hrvatskoj. Priča o nezaposlenima je statistička manipulacija (naravno da je bilo nepravdi i otpuštanja, ali nemojte me uveravati da su ljudi na „prinudnom odmoru“ zaposleni, kao ni da je zaposlen onaj koga uhvate da radi tri sata mesečno). Ipak, mnogo građana je lepo živelo u vreme sankcija, a da izvore tog dobrog života nisu spremni javno da priznaju.

Da li se kajete što ste bili u G17 plus? O toj stranci danas ne postoji nijedna lepa reč u srpskom javnom mnjenju. Mnogi Srbi nisu zaboravili onih Dinkićevih hiljadu evra…

Pre dvadesetak godina, nakon što sam izašao iz G17 Plus, akademik Kosta Čavoški pitao me je šta sam tamo tražio. Odgovorio sam mu da propovednik ne pokrštava vernike. Možda je ta dosetka više tašta nego zgodna, ali odgovara mojim motivima. U decembru 2002. objavio sam predlog jednog nacionalnog i državnog programa. Javnost je lepo reagovala na njega – bio sam neko vreme medijska zvezda (NIN, Reporter, Politika, Glas Javnosti…). Dinkić i Labus su mi tada ponudili da usvoje taj program kao stranački. Tražio sam da to učine po statutarnim pravilima i Glavni odbor jedne parlamentarne stranke raspravljao je dva sata, u Centru „Sava“, o programu dvadeset sedmogodišnjaka, magistra istorije, koji je taj program branio. Nisam bio član G17+ ali sam taj program predstavljao po Srbiji i podržao sam ih u kampanji. Prošli su dobro, ali nisu bili zadovoljni. Posle stvaranja manjinske vlade pristao sam da uđem u stranku i kandidujem se za člana njenog predsedništva. Izabran sam iako sam kandidovan protiv jednog od osnivača stranke. Naredne dve i po godine sam bio najprisutniji član stranke u medijima. Sporio sam se unutar stranke i pobeđivao. Dovoljno je da kažem da je prema istraživanju iz 2006. članstvo (30.000 građana) posle dve godine mog rada bilo 45% naklonjeno monarhiji. Zloduh iz Međunarodne krizne grupe, po imenu Džejms Lajon, negde uoči odluke da me proteraju iz stranke izjavio je za NIN kako je i G17 postala nacionalistička. Naposletku, Mlađan Dinkić je prekršio statut i nezakonito „zabranio“ moju kandidaturu na stranačkoj skupštini… Ponizio sam ga pred 800 delegata, ali kao vlasnik pečata stranke i treći čovek države on je postigao da mi ostane samo da ih tužim i vodim jalovu borbu na sudu dvadesetak godina. To nije bilo potrebno, ni državi korisno. Ionako se politički ubio već posle četiri godine. Ja sam o tome stotinak puta javno govorio i pisao za novine, pa opet čak ni Vi o tome ništa ne znate. To je sudbina velike većine posvećenosti i borbi – da budu zaboravljene ili izgubljene u prevodu.

Da li je Đinđića ubila „prejaka reč“? Počeo je da pominje Kosovo i srpske nacionalne interese.

Element inostranosti u atentatu svakako postoji, ali je u dubokoj pozadini, možemo da ga pretpostavimo, čak naslutimo ali ne i dokažemo. Činjenica je da je posle Đinđićeve pogibije samo naša kosovska politika promenjena. No, ja ne mislim da je on kosovsku politiku mogao da trajno vodi. Početkom 2003. on je bio slab i politički usamljen. Njegova priroda bila je takva da bi bilo koju nacionalnu politiku vremenom pred preprekama napustio. Uostalom, svakako bi izgubio izbore 2004. godine. Mislim da je atentat povećao temperaturu srpske politike i za sva vremena onemogućio jedinstvo levice i desnice među reformistima i demokratama. Rekao bih da je to bio najvažniji poželjni cilj onih koji su za atentat pripremili pozornicu i podsticali njegove protagoniste.

Zašto Đinđiću ambasador Montgomeri nije dao da ide u Banju Luku?

Mislim da je to bio deo one političke doktrine koje je za vreme Dejtonskih pregovora definisao državni sekretar SAD Voren Kristofer. Milošević – onaj „nepokorni“ i junak iz Haga – pitao ga je da napiše listu zahteva prema Srbiji. Kristofer je hladno odgovorio da očekuje poslušnost uvek i oko svega. Kao što vidite niti jedna vlast u Srbiji nije bila spremna da sledi tu bezumnu, siledžijsku, imperijalnu doktrinu.

Da li su ambasadori velikih sila „četvrta grana vlasti“ u Srbiji?

Ambasadore su konsultovali praktično svi. Nije poniženje igrati igru sa moćnijima, problem je kada to neko radi zbog lične vlasti i interesa, a pri tom zaboravi na naciju i njene interese.

Da li je pridev „demokratski“ u nazivu stranaka u Srbiji neka vrsta autoironije budući da demokratskih procedura nema ni u tragovima? Npr. Đinđić je vrlo sumnjivo pobedio Vuksanovića.

Demokratiju je teško postići. Za nju je potrebno da narod bude u proseku iznad neke mere imućan, potrebne su tradicije, kulturne predispozicije… U državama bez tradicija ili sa diskontinuitetima elita mora da podnese žrtvu da bi bilo demokratije. Demokratska stranka je jedina srpska istinski demokratska stranka. Ona je jedina bila u stanju da smeni svoje predsednike i opstane. Njeni glavni odbori mogli su da promene tok stranačke i srpske istorije. Recimo, 1996. kada je vođstvo bilo za savez sa DSS-om i manjim desnim strankama, a GO se opredelio za savez sa SPO-om. Unutrašnja demokratija je i dovela do toga da DS dobije za predsednika čoveka koga njegov saradnik upoređuje sa koka-kolom (prodaje se dobro bez vidljivog razloga), a danas su došli do toga da za predsednika izaberu jednog banalnog bukača iz unutrašnjosti. Ali, i to je demokratija. Najveći problem DS-a je što osim demokratije nije imala da ponudi ništa drugo. Đinđić i Tadić se pak u državnoj politici nisu ponašali mnogo demokratski, osim što su umeli da otrpe poneku kritiku.

Je li tačna tvrdnja da se samo dvojica Srba koja su se bavila visokom politikom nisu obogatila, Ilija Garašanin i Čedomilj Mijatović?

Posle bezmalo trideset godina u politici mogu da kažem da poštenje pojedinca i slika o njemu u javnosti nemaju veze jedno sa drugim. Čim primite odgovornost za državu deo građana misli da ste korumpirani. Ne možete voditi državu u ovim uslovima ako ne kontrolišete makar u maloj meri crni, sivi, pa čak i beli novac. U takvim uslovima već ste prekršili zakon. Posle, govore dela. Ima korumpiranih političara, ali oni nisu većina. Retko se u državi kakva je naša, mi smo pri dnu bogatog Prvog sveta, vlasti domogne neko ko je samo korumpiran, takvi otpadnu u ranijim fazama karijere. Evo, spominjete Mijatovića, on je živeo jedan skroman, rodoljubiv život, umro je u relativnoj oskudici. Kada je bio politički aktivan njega su proglasili korupcionašem zbog gradnje železnice, posla koji je u toj fazi propao. Da ne dužim, poštena je bila većina. Za Pašića i Miloševića je izvesno da su imali i nešto što nisu zakonski stekli, ali tek treba da bude proučeno koliko su, recimo, Pašiću doneli nasleđe i miraz njegove supruge, tršćanske Srpkinje. Pošteni su bili Ljubomir Stojanović, Ljubomir Kovačević, Jakov Prodanović, Slobodan Jovanović, Ilija Garašanin, čak i bogati Jovan Ristić… Ima ih mnogo za nabrajanje.

No, poštenje ne znači i mudrost, nažalost. Celokupna opozicija je tokom naoružavanja Srbije (1905–1912) napadala radikale zato što hoće da kupe skupe topove od Francuza. Oni su predlagali da se oružje kupi mnogo jeftinije od „Škode“, od Austrijanaca. Grdili su vlast, a vlast je ćutala. Ćutanje je krivica? Pa, nije. Da je Srbija kupila austrijske topove rat iz 1914., koji je Srbiji nametnut, trajao bi jako kratko i završio katastrofom od koje se možda ni danas ne bi oporavili. Glavni kritičar te vlasti Ljubomir Stojanović – veliki naučnik, akademik, odbio je 1912. da sastavi vladu samo zato što je prilikom davanja mandata kralj Petar Prvi izgovorio jednu rečenicu suviše i time prema njegovom mišljenju kompromitovao parlamentarnost vlade. Kada su mu to zamerili na Glavnom odboru Samostalne radikalne stranke kome je predsedavao, on je smesta podneo ostavku u stranci i odrekao se penzije! Do kraja života je iz tog inat-principa, ovaj veliki čovek, živeo od rada i pisanja. On, bivši ministar, premijer i samac živeo zbog toga jako oskudno. Da li ste nekada čuli za Stojanovića, za ovu priču? Vaši uvaženi čitaoci? E, pa nisu samo političari korumpirani, i birači to mogu biti. Korumpirani i zaboravni.

Da li Srbiju nakon svih ovih godina poniženja i izdaje, od 1991. do danas, može da oslika parafraza citata iz Jevanđelja po Jovanu – „razdjeliše među se resurse moje i za teritoriju moju baciše kocku“?

Srbiju treba porediti sa drugim, posebno sličnim, srodnim i susednim državama. Imali smo velike i brutalne neprijatelje, imamo ih još uvek. Ostareli smo narod, nespreman na velike sukobe. U tim okvirima dobro smo prošli, moglo je biti bolje, ali ne mnogo bolje. Nama trebaju umerenost, nova vera u Boga i zajednički cilj (Naciju). Treba i da radimo skromno, malim ali sigurnim koracima bez megalomanija i fantazmi. Istinsku veliku obnovu može doneti samo sudbina, mi za nju nismo sposobni, što ne znači da upravo to nije razlog za borbu.