Kralj Aleksandar nije hteo da se čuva

Nedavno je izdavačka kuće Portalibris objavila intrigantnu knjigu koja se bavi istorijatom i strukturom tajnih službi na našem prostoru. Autor dela je poznati srpski novinar i publicista Simo C Ćirković. Gospodin Ćirković je i u proteklom periodu bio autor više zapaženih dela iz oblasti istoriografije, kao i televizijske serije o starom Beogradu. Knjiga Hefestov krug – struktura tajnih službi od Apisa do Rankovića je plodan doprinos srpskoj istoriografiji koja događaje i sudbine markantnih ličnosti iz naše prošlosti analizira iz neke nove vizure, one tajne i nedokučive. Autor je koristio izvore i dokumenta koja su do danas (a neka su i dalje) bila sakrivena od očiju javnosti.

Gospodine Ćirkoviću, odakle interesovanje za rad tajnih službi, šta vam je dalo početni impuls?

Istražujući epohu Nedićeve Srbije došao sam u dodir sa specifičnim ličnostima i njihovim sudbinama, odnosno, spoznao sam način na koji su dotične osobe dolazile u kontakt sa obaveštajnim radom. Istraživati svet tajnih službi znači ući u zabranjenu zonu, ako je diplomatija odvodnik gromova onda je tajna služba ta koja treba da otkrije te munje u najavi, i da spreči prodor opasnih neprijateljskih namera. Svet tajnih službi je nedokučiv, to je zona zabranjenog leta, simulakrum, prividan svet.

Zašto se u naslovu knjige pominje Hefest?

Odgovor je vrlo jednostavan. Hefest je majstor svih zanata, a špijuni, uhode, cinkaroši, rezidenti i tajni agenti potpadaju pod taj Hefestov žrvanj.

Da li je najbolji obaveštajac onaj za kog se nikad nije saznalo?

Često jeste, a često i nije. Jedan gospodin koji je svake subote sa gospođom dolazio na kafu i kolače u hotel ,,Moskva“, i dva sata ništa nije pričao s njom, on je naš najveći obaveštajac dvadesetog veka. Rođen je 1889. godine, a zove se Konstantin Kosta Plavšić, a Rusi su ga zvali Konstantin Andrejevič Plavšič. On je bio u austrijskj vojsci, prebegao je Rusima za vreme rata, 1921. godine pristupio vojsci Kraljevine SHS, izbegao je zarobljavanje u vreme sloma 1941. Za vreme službovanja u Kraljevini Jugoslaviji delovao je na granici sa Mađarskom. Uspeo je da preživi isleđivanje sovjetskog SMERŠ-a kad je Crvena Armija stupila na tle Srbije, ali nije preživeo domaće takmace i streljan je. U jednom dokumentu od dvesta pedeset-trista strana naveo je sve krupne igrače obaveštajnih mreža na teritoriji Srbije. Pomogao je Rusima da u napredovanju ka Budimpešti zaobiđu nemačke utvrđene citadele, i time znatno olakšao sovjetski prodor ka Rajhu.

U vašoj knjizi navodite hijerarhiju tajnih agenata. Doušnik, rezident, konfident, cinkaroš….Zvuči kao da i službe imaju kastinski sistem.

Rezident je naviši rang, on je šef svih špijuna na poverenom mu prostoru. Ostali nazivi su niže kaste obaveštajnog rada. Svi oni teže da napreduju na lestvici, i ne stide se ničega samo da poboljšaju rang i uticaj. Naravno, i svoju materijalnu situaciju.

Knjiga obuhvata raspon od Apisa do Rankovića. Da li je Apis prvi značajniji srpski obaveštajac koga je sudbina ipak na kraju nadigrala? Bio je upleten u likvidaciju poslednjih Obrenovića, u Sarajevski atentat, i ko zna šta još…

Sam njegov nadimak govori da on ima dve energije. Energiju pčele i energiju bika. Te dve nespojive energije su zapravo bile crna kob za njega. Posle očeve smrti bio je zbrinut u kući čuvenog istoričara, svog zeta, Živana Živanovića. 1903. je Srbiju uveo u novu dinastičku eru, a 1914. je na Srbiju navukao crni tornado koji su Nemaci usmerili na Balkan.

Da li je Apis zapravo srpski Herostrat?

Moglo bi se reći. Njegovi kontakti sa nemačkom obaveštajnm službom najavljuju da je on možda igrao dvostruku igru, ali to je teško dokazati.

A njegovi kontakti sa ruskim vojnim obaveštajcima Artamonovim i Verhovskim?

Apis je hteo oslonac na jednu veliku silu. Igrao je igru, kao i svi. On je verovatno prvi srpski obaveštajac koji je imao snagu sublimacije podataka, analize i predikcije. Nadao se da će mu regent Aleksandar oprostiti, ali to se nije desilo. Apisu je došao glave Miloš Bogićević. Taj Bogićević je odigrao jednu sramnu ulogu, dostavio je poverljiva dokumenta nemačkim službama da bi Nemačka imala dokaze da su Srbi krivi za rat, i da treba da snose svu krivicu. Apisovi saborci koji su preživeli Solunski proces su na neki način bili uticajni i u kasnijim decenijama, Božin Simić, Mustafa Golubić, i mnogi drugi.

Pred streljačkim vodom su pored Apisa stajali Rade Malobabić i major Ljubomir Vulović. Zašto baš njih dvojica pored toliko Apisovih saradnika?

Rade Malobabić je bio Apisova desna ruka. Vrlo spretan i pronicljiv. Od 1912. do 1915. vrlo bitan lik u tajnoj vojnoj službi. Njegovi pipci su dosezali čak do Beča i Berlina. Major Vulović je atentatore prebacio preko Drine 1914. Tim činom je zapečatio svoju sudbinu. Regent Aleksandar je bio sujetan, nije voleo da ljudi rade mimo njegovog znanja. Ljudi iz Apisovog okruženja koji su pretekli nakon Solunskog procesa su postali smrtni neprijatelji dinastije Karađorđević i bili su u službi sovjetske Čeke, naslednice carske Ohrane. Jedan od tih ljudi, Božin Simić, je čak postao i Titov ambasador posle rata, a zna se da nije lako postati Titov diplomata.

U knjizi pominjete atentat u Marseju 1934. I tu je bilo dosta nelogičnosti i što bi se moderno reklo ,,teorija zavera“.

Kralj Aleksandar je bio toliko samouveren da i pored jasnih naznaka da se nešto sprema nije hteo da se čuva. Mere obezbeđenja u Marseju su bile katastrofalne. Kralj je mislio da ga Francuzi vole, da nema potrebe da nosi zaštitni prsluk. Doušnik jugoslovenske službe je javio da se sprema atentat, ali ta dojava je suptilno zatajila. Verovatno je to posledica tihog rata u elitnim krugovima Jugoslavije, nekome je odgovaralo da se kralj živ ne vrati iz Francuske. Ni do dan-danas nije utvrđeno čiji meci su bili kobni u tom metežu, jer atentator Veličko Kerim nije jedini koji je pucao.

Danas je poznata činjenica da je kralj u trenutku smrti već bio teško bolestan, imao je oko 45 kilograma, bolovao je od karcinoma želuca. Možda namerno nije hteo da nosi pancir?

Aleksandar je imao u sebi snažnu karađorđevićevsku crtu, bio je prkosan, mislio je da njemu ne može ništa da se dogodi.

Pominjete jugoslovenskog vojnog atašea u Berlinu Vlaimira Vauhnika. Jedna šetnja berlinskim ulicama je bila dovoljna da se naizgled nebitna činjenica poveže sa nečim mnogo bitnim što će nastupiti. Recite nam nešto više o tome.

Vauhnik je čovek izuzetne inteligencije i pronicljivosti. Bio je visok samo 165 centimetara, ali je to nadomestio svojim darom analize i predikcije događaja. On i Ivo Andrić su u to vreme bili savršen jugoslovesnki tandem u Berlinu. U jednoj šetnji ulicama Berlina Vauhnik je primetio da su iz knjižara odjednom nestali nemačko-poljski rečnici. Ta informacija i razmeštanje nemačkih vojnih efektiva ka granici sa Poljskom su mu ukazale da se nešto krupno sprema. Samo inteligentan obaveštajac može da poveže nebitne činjenice u onu pravu. Takođe, Vauhnik je javio u Beograd i tačan datum napada Nemačke na Jugoslaviju, ali ta informacija je negde zaturena..

Za vreme Drugog svetskog rata na teritoriji ratom zahvaćene Jugoslavije delovali su i neki ljudi danas potpuno nepoznati. Dalibor Jakša Maljčik, Vladimir Majder Kurt…ko su ti ljudi?

Dalibor Jakša Maljčik je 1943. uspostavio GOC, Glavni obaveštajni centar u partizanskim formacijama na teritoriji NDH. GOC je bio tiha prethodnica OZNE. Dalibor Jakša je bio iskusni kadar Kominterne, član KPJ od 1919. Uz njega je delovao i Vladimir Majder Kurt, španski borac, veliki partijski konspirator.

Znači to se događa pre famoznog trinaestog maja 1944.?

Da, pre toga. Čak je i Vlatko Velebit bio postavljen kao prvi šef OZNE pri Vrhovnom štabu pre čuvenog trinaestog maja 1944. Tek posle su došli ljudi iz NKVD-a da uspostave obaveštajne strukture pod ruskom palicom. OZNA je postavljena kao mač revolucije, nomos političkog katehizisa KPJ.

U Sloveniji je još 1941. NKVD uspostavio svoju strukturu. Da li su Slovenci još tad počeli sa ,,samoupravljanjem“?

Tito je bio primoran da pošalje svog čoveka, Arsu Jovanovića, kasnije načelnika Glavnog štaba NOP, da vidi šta se to radi u Sloveniji, ko tera inat Titu. Partizanski pokret nije bio tako homogen kako se činilo na prvi pogled. Čak su se i hrvatski partizani ponašali donekle samostalno. To će kasnije eskalirati u slučaju Hebrang.

U to vreme je delovao i čovek sa oreolom mističnosti, čuveni Mustafa Golubić. Da li je njegova pojava u Zagrebu 1941. naterala Tita da pobegne za Beograd?

Tito je mudro delovao u Zagrebu. Imao je podršku potonjeg ambasadora Srećka Šilovića, on mu je dojavio da je Zagreb vruć teren i da beži. Tito je u Beogradu imao veliku pomoć Kriste Đorđević. Krista je bila izuzetno obrazovana, imala je kontakte sa Dvorom, i pomoću svojih veza je Titu otvarala prostor za elegantno delovanje u tadašnjem Beogradu, koji tada nije bio velki grad kao sada. Krista Đorđević je srpska Mata Hari, može se slobodno reći.

Znači Vera Pešić, čija je životna priča trenutno aktuelna u Srbiji, ipak nije obaveštajni štih?

Nije. Vera Pešić nije obaveštajna prva liga. Ona je samo senka pravog agenta. Gordana Bajloni, saradnica braće Popov, to je pored Kriste Đorđević obaveštajac velikog formata.

U knjizi se pominje i Heda Štern. Zašto je ona zanimljiva za nas Srbe?

Ona je jurila Pavelića posle rata. Njen muž Žiga Štern je izvršio samoubistvo u prvim danima NDH da ne bi doživeo poniženje zbog svoje jevrejske pripadnosti. Heda Štern nije uspea da osveti muža. Sudbina je htela da osvetnik bude Blagoje Jovović.

Vrlo zanimljiv detalj navodite u knjizi. Kakav je to bio atentat na Tita u Dubrovniku?

Potpukovnik Branko Rudić je 1950. pokušao atentat na Tita u Dubrovniku. Uspeo je da ispali tri hica u maršala, ali Tita je spasio pancir. Obezbeđenje je reagovalo i likvidiralo atentatora. To je bila opomena Titu da je se previše osamostalio u odnosu na ,,starijeg brata“. Titov alter ego je dugo vremena bio Ivan Stevo Krajačić, on je uvek bio za korak ispred svih obaveštajaca u Jugolaviji. Krajačić je spasio Stepinca od agenta OZNE koji je trebao da ga likvidira. Sve do 1986. godine kada je preminuo, Krajačićev duh je lebdeo nad aparatom bezbednosti SFRJ.

Kažu da je jedini čovek kog se Tito bojao bio Krajačić, a jedini kog se Krajačić bojao Josip Kopinič. Je li tako?

Da. Kopinič je mnogo značio Titu. U Zagrebu je pazio na Titovog sina Mišu. A poznanstva Kopiniča u Kominterni su Titu spasili glavu u vreme velikih čistki tridesetih godina u Moskvi. Zanimljivo je da je Kopiničev brak takođe bio delo službe, njegova žena Stela je po zadatku bila supruga. Ljubav je došla malo kasnije…Obaveštajna igra je simulakrum, nestvaran svet.

Da li je Slobodana Penezića ubila ,,prejaka reč“?

Ono što je mislio to je i govorio. Javno. Čak i Titu. Njegova smrt je misterija. Najverovatnije je neko ,,pomogao“ da auto u kojem je poginuo sa saradnicima ne bude dovoljno ispravan za vožnju.

Biografija poznatog diplomate Budimira Lončara ima i obaveštajne obrise. Recite nam nešto više.

Budimir Lončar je veliki gospodin. Nema dokumenata koja bi bila dokaz, ali je izvesno njegovo učešće u operaciji ,,Gvardijan“, operaciji hvatanja ustaša-povratnika u zemlju nakon rata. Tad su uhvaćeni Ljubo Miloš, Ante Vrban, Božidar Kavran. Lončar to negira, ali njegovo ime se pominje i u akciji otmice Draga Jileka u Rimu, 1949. Jilek je bio funkcioner UNS-a, ustaške tajne službe. Tad je kod Jileka nađena i jedna torbica sa delikatnim dokumentima, čiji će sadržaj kasnije biti iskorišćen u slučaju protiv Andrije Hebranga.

Gospodine Ćirkoviću, ako je nekad realnost bila neuhvatljiva, ili kako vi to kažete simulakrum, da li mi i danas živimo u nekoj novoj, a opet istoj toj neuhvatljivoj realnosti?

Apsolutno.