Istoričar Bojan Dimitrijević je jedan od vodećih srpskih stručnjaka za period Drugog svetskog rata. U razgovoru za „Pečat“ govorio je o nacionalnim zabludama, mitovima i ličnostima koje su legende učinile besmrtnim.
U javnom diskursu je prisutan narativ koji negativno gleda na bilo kakav revizionizam istorijske nauke. Kakvo je Vaše mišljenje u vezi sa tim?
Odbacujem termin revizionizam jer smatram da svaka nauka mora da ima svoj napredak. Revizionista je onaj ko ospori neku naučnu dogmu, a svaka nauka, pa i istorijska, ne može bez novih saznanja. Ja lično ne koristim taj izraz.
Koji bi bio adekvatniji termin?
Nova otkrića, recimo. Kada neko nešto otkrije iz srednjeg veka, ili iz devetnaestog, niko ne kaže revizionista, već naprotiv, baš dobro što je nešto novo otkriveno. Ali zato ako neki istoričar ospori nešto iz doba komunizma, onda nastaje problem.
Autor ste zapažene monografije o Slobodanu Peneziću Krcunu. Kakvo je Vaše mišljenje o tom kontroverznom Užičaninu?
Rad na toj knjizi je bio mukotrpan, pogotovo prvi deo knjige. Krcunova biografija se sastoji iz dva dela, ako tako mogu da se izrazim. U jednom delu biografije on je nemilosrdni komunista koji sve daje za revoluciju, i u tom delu biografije mi je veoma negativna i antipatična ličnost. Međutim, kada sam počeo da čitam njegovu arhivsku zaostavštinu, privatna pisma i dokumente, počeo sam više da ga razumem. Krcun je imao dve ljubavi, revoluciju i suprugu. Sve u svemu, bio je kompleksna ličnost i imao je faze. Pretpostavljam da on lično nije ubio nikog za vreme rata, ali njegovi najbliži pomoćnici jesu. Pogotovo u vreme Užičke republike 1941. Njegova je direktna odgovornost smrt velikog broja ljotićevaca u maju 1945. kod Ljubljane. On lično je izvršio trijažu zarobljenih ljotićevaca i odredio je ko će da živi a ko ne. Za oko dve hiljade i četiristo ljotićevaca je samo na bazi površne procene i par rečenica određivao sudbinu tih ljudi. Oko deset procenata tih ljudi je preživelo, svi ostali su završili u Kočevskom rogu.
Da li je postao prosrpski pred kraj života?
On je uvek imao srpski osećaj. Doduše zamagljen revolucijom i ideologijom, ali imao ga je. Ključna Krcunova promena nastaje kada napusti UDB-u i postane državni funkcioner, odnosno potpredsednik Izvršnog veća Srbije, a kasnije i predsednik Veća. Tada je ustanovio da je srpska privreda potčinjena slovenačkim i hrvatskim političko-ekonomskim oligarhijama. Njegova najveća zadužbina je Valjaonica bakra u Sevojnu, on je njen idejni tvorac. Krcunov nacionalizam je više verbalno-kafanski, nije sistematičan kao u Sloveniji i Hrvatskoj. Posebno su me iznenadila njegova pisma supruzi, gde on otkriva svoje misli i strahove. Tu nailazimo na jednog sasvim običnog čoveka koji razmišlja o prolaznosti života, kratkoći vremena, brizi za decu, za budućnost. Iz tih pisama se vidi da je on bio veoma opterećen onim što je video i doživeo.
U knjizi navodite jedan zanimljiv detalj. Krcun u junu 1963. piše supruzi pismo i saopštava joj da je primio platu i da se nada da će imati novca kad se ona vrati u Beograd sa mora. On je tad premijer Srbije i živi od plate. To bi danas bilo smešno i nadrealno.
To jeste fascinantno. Čovek sa najvećim autoritetom u Srbiji posle Rankovića, ruča u menzi kad mu porodica nije u Beogradu, štedi svaki dinar. Ranković je isto bio štedljiv. Oni jesu zauzeli dedinjske vile ali se ne ponašaju bahato.
Da li danas u Srbiji postoji političar Krcunovog kova koji bi rizikovao položaj i privilegije i uprkos okolnostima radio za srpsku stvar?
Mislim da ne postoji. To je bilo vreme jake ideologije. Mi danas nemamo ideologiju, ali imamo profesionalne političare, ljude bez principa, čas su u jednoj stranci čas u drugoj.
Komunisti su izveli revoluciju odnosno promenu društveno-političkog uređenja. Da li smatrate da je Peti oktobar kontrarevolucija?
Mislim da je Peti oktobar demokratski prevrat i da nije kontrarevolucija. Peti oktobar je sa sobom doneo prelazak na kapitalizam, u početku kontrolisani, kasnije divlji kapitalizam.
Vi gledate na Peti oktobar kao na ispravnu stvar?
Da. Bio je težnja naroda da smeni Miloševića nakon jedne čemerne decenije.
Da li smatrate da smo danas u nekom obliku paradoksa, dok su na vlasti bili komunisti koji nisu bili srpski nacionalisti državna imovina je bila naša, a danas kad sve preliva od nacionalizma skoro ništa nije naše u državi?
Otprilike je tako. Dok su bili komunisti imovina je bila državna i društvena. Komunisti su nacionalizovali imovinu kad su došli na vlast i insistirali su da sve bude pod njihovom kontrolom. Srbija je osirotela i osiromašila devedesetih godina zbog ratova i sankcija, i sve vlasti posle Petog oktobra su prodajom državne imovine htele da premoste finansijski jaz, odnosno dugove i strana potraživanja. Plus, trebalo je se boriti sa inflacijom i isplaćivati plate i penzije a privreda je u kolapsu.
Šta ćemo kad dođemo do zida, kad sve rasprodamo?
Ne samo kod nas, već svugde u Evropi i svetu je tendencija da multinacionalne kompanije kontrolišu sve iole bitno. Ali svakako prodaja državne imovine je neodgovornost vladajućih elita. Situacija je vrlo specifična, i Srbija je vrlo skučen prostor za delanje. Bio sam za ulazak Evropsku uniju i u NATO, ali 2015. godine je migrantska kriza ogolila svo licemerje zapadnih elita prema nama, i oni na nas gledaju jedino kao na parking za migrante. Problem je što Srbija nije Titova Jugoslavija, nije zanimljiva ni istoku ni zapadu, mi smo sad kao u 1903. godini, mala državica sa malim resursima. Voleo bih samo da nas niko ne dira i da budemo neutralni ako dođe do nekog većeg evropskog sukoba.
A šta ako našu neutralnost neutrališe novi dvadeset sedmi mart?
Mislim da te energije nema danas. Potpuno su drugačije okolnosti, a i srpski narod danas nema taj duh od pre sto godina da se mobiliše i aktivno uključi u tok svetske politike. Inače, dvadeset sedmog marta 1941. godine ljudi koji su izveli puč, general Simović i ostali, su nakon kapitulacije seli u avion i pobegli, što je ravno veleizdaji.
Neverovatno je koliko je tadašnja jugoslovenska i srpska elita bila politički kratkovida. Rat samo što nije počeo, a general Simović zakazuje svadbu svoje ćerke šestog aprila, na sam dan napada na Jugoslaviju, i nemački avioni rasteruju svatove. Da li smo i danas vođeni od neupućenih i neobaveštenih?
Otprilike je tako. To se najbolje vidi iz ovog sporazuma sa Rusijom u vezi sa NIS-om. Strateški resurs je prodat, a neophodan je za život i funkcionisanje države i privrede, i sad smo u neizvesnosti šta će biti. Što se tiče generala Simovića, on je imao saznanja da se sprema napad, ali to ga nije sprečilo da se ponaša neodgovorno. Simović je kriv i zbog sistemske korupcije u vojsci. Korupcije je bilo uvek, za vreme Prvog svetskog rata vojna korupcija je bila trgovačko-seljačkog tipa, a general Simović ju je unapredio. Na primer, on je svojoj supruzi omogućio da bude posrednik u vojnim nabavkama, i da određuje pod kojim uslovima će neka fabrika biti dobavljač za vojsku. Bavljenje visokom politikom kvari ljude, ne sve, ali dobar deo njih, i verujem da i danas na visokim pozicijama u državi postoji korupcija i nezainteresovanost za državnu politiku koja bi bila za dobrobit svih nas.
U koautorstvu sa dr Nemanjom Devićem ste napisali knjigu o Nikoli Kalabiću. Da li je za vas kao istoričara koji afirmativno gleda na monarhiju i četnički pokret bio šok kad ste saznali da je Kalabić, osim što je izdao Dražu Mihailovića, hteo i ideologiju da promeni, tj. da se prikloni komunistima?
Pa i ne baš. Kada sam radio magistarski rad u vezi sa ravnogorcima u valjevskom kraju Kalabića sam spoznao kao jednog čoveka kabadahijskog ponašanja. On dolazi iz jedne problematične porodice i to je ostavilo trag na njegov psihološki profil. Da nije izbio rat on bi u miru verovatno bio geometar, eventualno političar srednjeg dometa i to je to. Ovako je spletom okolnosti isplivao je na površinu kao jedan od poznatijih ljudi u Srbiji tog doba. Meni nije iznenađenje što je izdao Dražu, jer njegovo ratno ponašanje je identično mirnodopskom. Njegov otac Milan Kalabić je bio u strukturama Nedićeve vojske, i ta činjenica mu je pomogla da ima bolji tretman kod Draže. Zanimljivo je da je Milan Kalabić uhvaćen i mučen od strane Nemaca na isti način kako je on mučio Crnogorce, tzv. zelenaše, dvadesetih godina u Nikšiću. Nikola Kalabić nije izdao samo Dražu, on je izdao i svoje ljude iz valjevskog kraja, o tome se malo zna. To je grupa od oko šesnaest ljudi. Svi su namamljeni u Beograd i likvidirani od OZNE. To je bilo u decembru 1945. Današnjim rečnikom kazano, Kalabić je prvi zaštićeni svedok u Srbiji.
Zašto je Draža u septembru 1944. odbio naređenje svog vrhovnog komandanta i odabrao samoubilačku opciju? Kralj Petar Drugi je rekao da oni koji ne poslušaju „zloupotrebljavaju ime kralja i autoritet krune“.
Mihailović je već u avgustu 1944. razrešen dužnosti načelnika štaba Vrhovne komande. Kraljevo naređenje je došlo u izuzetno teškom trenutku, jer baš u to vreme, jesen 1944, vode se žestoke bitke između partizana i četnika, i kako sad Draža da se priključi partizanima, to je nemoguće. U to vreme kod Draže u štabu se nalazi američka misija sa pukovnikom Mekdauelom, i upravo on ohrabruje Dražu da izdrži do kraja rata jer će Amerika pomoći. Ako ne vojno, onda na posleratnim izborima. Draža je potpuno verovao u to. General Mihailović nije znao da je pukovniku Mekdauelu otkazan bilo kakav kredibilitet od strane Amerikanaca na nagovor Čerčila.
Da li je možda Draža očekivao da će Rusi biti blagonakloni prema četnicima? Dragiša Vasić je bio u četničkom štabu, tzv. Čiča broj Dva. Čovek blizak Rusima i Kominterni.
Ne. Dragiša Vasić u to vreme nije imao uticaj, i mislim da je uhvaćen od strane OZNE u okolini Banjaluke i likvidiran je. Draža je svojim snagama naredio da se povlače od Rusa i da se ide u Bosnu, i da se tamo čeka saveznička invazija u koju je on verovao do kraja.
Kakvo je Vaše mišljenje o saradnji Draže Mihailovića i Anta Pavelića? O tome piše Bogdan Krizman, ali i general Đukić, Dražin oficir za vezu kod Pavelića.
Đukić nije bio čovek za vezu. On je poslat u Zagreb da dogovori povlačenje četnika kroz teritoriju NDH i da to povlačenje bude bez incidenata. Saradnje nije bilo, osim te epizode.
Ruski istoričar Ostrovski je relativno skoro otkrio da vođa belogardejaca, admiral Kolčak, nije streljan. Komunisti su mu poštedeli život i Kolčak je nastavio da radi u svojoj struci kao geograf-okeanograf. Da li bi bio veliki šok za Srbe ako bi se jednog dana, hipotetički rečeno, otkrilo da Draža nije streljan i da je ostatak života proveo u Rusiji?
Ne verujem u tu verziju. Draža je suđen, što bi rekli komunisti raskrinkan, i streljan. Ne postoji druga verzija događaja. Komunisti nisu hteli da Draža ima grob. Inače takva je praksa bila za sve protivnike komunista i u Španskom građanskom ratu, i u Sovjetskom Savezu, pa i kod nas. Komunisti su pukovnika Mihailovića premestili u pesmu i legendu.
Da li je pukovnik Mihailović zaslužio tu legendu?
Mislim da jeste.
Kakva bi bila Srbija da je Draža pobedio 1945?
U slučaju pobede Draže Mihailovića Srbija bi, verovatno, bila kao Grčka. Bili bi okrenuti Zapadu, standard bi bio dobar. Jugoslavija bi bila konfederacija Srbije, Hrvatske i Slovenije.
Da li smatrate da je komunistička vlast bila nazadovanje Srba i Srbije?
Komunizam je veliki virus za srpski narod. Ušao je u sve pore našeg nacionalnog bića. Komunizam je imao neku vrstu prethodnice u Pašićevim radikalima, u smislu egalitarizma i populizma, ali s tom razlikom što su Pašićevi radikali bili prosrpski orijentisani. Srpski komunisti su bili poslušnici kojima je Tito upravljao kako je hteo. Sve u svemu, mislim da bi dosta bolje prošli da smo ostali monarhija posle 1945.
U Vašoj biografiji piše da ste završili visoki kurs reforme sistema bezbednosti na Univerzitetu u Bradfordu. Šta Vas je podstaklo da se bavite tim delikatnim segmentom društva?
Nije me podstaklo ništa, tamo sam išao kao savetnik predsednika za vojna pitanja 2006. godine. To je trajalo četiri meseca. Englezi su nudili školovanje za pripadnike BIA, policije, vojske. Tamo sam video kako Englezi imaju tendenciju da nameću svoje standarde drugim državama.
Da li su pokušali da vas vrbuju?
Ne. Ovde se misli da ko god ode tamo na neki kurs ili školovanje postaje engleski špijun. Nisu ni pokušali, verovatno su me procenili kao nesaradljivog.
Je li tačno da NATO oficiri imaju svoju kancelariju u našem Generalštabu?
NATO oficiri su došli kod nas 2003. godine kao savetnici. Prvi su Britanci došli, zatim Grci, pa Francuzi. Malo posle toga je otvorena NATO kancelarija pri Ministarstvu odbrane koja postoji i dan-danas.
To faktički znači da mi kao država nismo vojno neutralni?
Da. Zato što je Srbija 2006. ušla u program Partnerstva za mir. Plus, imamo sporazum SOFA o slobodnom kretanju NATO trupa kroz Srbiju.