Превише је кривичних дела која прате пројекат ,,Јадар“

Марија Алимпић, представник Удружења ,,Заштитимо Јадар и Рађевину“:

Превише је кривичних дела која прате пројекат ,,Јадар“. И више је него жалосно што је наша власт слуга страног капитала

Свако у Србији ко поседује ТВ пријемник чуо је да постоји неки ,,Рио Тинто“, тј. компанија која хоће да експлоатише литијум, али постоје и неки људи који су против тога. Углавном су то јавне личности са звучним титулама, али проблем настаје кад се схвати да су и те персоне за копање руде, али да се то ради мало нежније и обзирније. Јер ако крене литијум кренуће и Србији и српском народу. Постоје и други противници експлоатације литијума, али пошто смо транспарентна земља, они су скрајнути. У најмању руку чудна ситуација. И то тако траје годинама. Као вучење конопца, свако вуче на своју страну. Живимо у орвеловској земљи где истина прави атлетске шпаге, тј. врло је релативна, а јавни ТВ сервис ,,ваше право да знате све“ и мејнстрим медији од нас чувају истину, јер истина боли. Зато се обраћамо госпођици Марији Алимпић, представници Удружења ,,Заштитимо Јадар и Рађевину.“ У разговору за ,,Интервју“ она говори о чему се ту заправо ради, како су улоге подељене и ко креира кафкијанску позорницу у Јадру и Рађевини.

Литијум и ,,Рио Тинто“ су појмови за које су чули скоро сви у Србији. Али праву причу, ону истиниту, зна невелика мањина. Да ли можете укратко, за читаоце ,,Интервјуа“, да кажете историјат те приче? Кад је све то кренуло, кад су почела геолошка истраживања? Да ли су бивше власти имале удела у томе?

Компанија ,,Рио Тинто“ је у Србији званично присутна од 2001. године када је основана ћерка фирма ,,Рио Тинта“ – ,,Рио Сава експлорејшн“. Прво решење за геолошка истраживања издала је влада Војислава Коштунице 2004. године када компанија почиње са геолошким истраживањима у долини Јадра. Сви режими од тада су уредно издавали дозволе за геолошка истраживања, као и другу документацију. Просторни план подручја посебне намене (ППППН) за пројекат „Јадар“ који обухвата 293,9 км, односно двадесет два села, од чега је седамнаест на територији Града Лозница и пет на територији Општине Крупањ, усвојен је уредбом владе 2020. године, исте године када су им истекле све дозволе за геолошка истраживања. Важно је напоменути да је ППППН илегалан јер је, за почетак, само решење о рудним резервама литијума и бора илегално/фалсификовано! Правилник о класификацији и категоризацији резерви чврстих минералних сировина који користимо још од 1979. а на основу ког је донето решење о рудним резервама литијума и бора за пројекат „Јадар“ не да нема параметре за литијум и бор, него их уопште не помиње. Кривичних дела која прате пројекат „Јадар“ је превише за одговор на једно питање, ниједан документ којим компанија тренутно располаже није исходован у складу са законом, а због студије изводљивости смо поднели кривичне пријаве против 14 професора Рударско-геолошког факултета у Београду. Будући да овако донет ППППН обухвата делове Предела изузетних одлика „Културну предео Тршић-Троноша“, затим планина Цера и Иверка и природно станиште од међународног и националног значаја за очување, заштиту и праћење популација птица, затим станишта бројних заштићених врста као и ендемичних биљних врста на подручју Рађевине (општина Крупањ), на јесен 2021. године смо поднели жалбу Секретаријату Бернске конвенције при Савету Европе (чији је Србија члан) у Стразбуру, након чега је у јануару 2022. године ППППН укинут и тако ће остати све до јула 2024. године када Уставни суд на волшебан и незаконит начин враћа ППППН. Упркос томе, поменути случај у Стразбуру и даље траје, а компанија од тада није успела да исходује нове локацијске услове, нити да заврши и једну процедуру коју је започета (одобрење Обима и садржаја за студију процене утицаја, одобрење за експлоатационо поље итд.) као нити да предузме било какве радове на терену осим одржавања имовине који су купили у долини Јадра у претходном периоду. На простору Рађевине, где је планиран најмоструознији део пројекта – депонија индустријске јаловине на 450 метара надморске висине и на површини од 360 ха (са поѕоном) у пределу нетакнуте природе, компанија није успела да купи ни један метар земље нити да заврши геолошка истраживања за које је имала дозволе. Као што можете закључити из ове, сажете историје пројекта, од званичној доласка компаније у земљу, постоји континуитет државе у подршци овом пројекту, кршењу домаћих и међународних закона за потребе једне стране приватне компаније и њиховог деструктивног пројекта. Сада документовано знамо да Рио Тинто није имао неопходну сагласност Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде да пољопривредно и шумско земљиште употребљава у непољопривредне и нешумске сврхе, односно да на том земљишту врши геолошка истраживања, као и да се истражне бушотине „затварају“ без пројектне документације и без присуства надлежне инспекције. Јавном тужилаштву за организовани криминал смо до сада предали више кривичних пријава којима је обухваћено пар стотина окривљених из општине Крупањ и града Лознице па до врха државе. Истом тужилаштву поднета је и кривична пријава против Рио Тинта и њихових домаћих сарадника због лажи да су они открили јадарит.

Кажете да је решење о рудним резервама литијума фалсификовано. Да ли то значи да литијума и нема ту где треба да копају?

Решење о рудним резервама се доноси након завршених геолошких истраживања и то у складу са важећим законима и правилницима који дефинишу ту област. Важећи Правилник у складу са којим се оверавају рудне резерве је из 1979. године и у њему не постоје дефинисани параметри за литијум и бор. Дакле, иако у Решењу о рудним резервама које је донело Министарство рударства и енергетике 29.12.2020. године стоји да је елаборат о рудник резервама урађен у складу са Правилником о класификацији и категоризацији резерви чврстих минералних сировина и вођењу евиденције о њима („Службени лист СФРЈ“, број 53/79). То једноставно не може бити случај јер се увидом у Правилник лако може утврдити да поменути правилник не садржи правила и о класификацији и категоризацији литијума и бора. Штавише, литијум и борати се у овом Правилнику не помињу нити једном.

Стога је јасно да рудне резерве литијума и бора на захтев компаније ,,Рио Сава експлорејшн“ доо Београд нису и не могу бити оверене у складу са постојећим законима Републике Србије.

Ко су главни експоненти ,,forsирања литијума“ у Србији?

Главних експоненти компаније ,,Рио Тинто“ су, поред њихових званичних заступника од којих се ниједан није дуго задржао, истакнути функционери владајуће партије који јавно заговарају отварање овог рудника почев од председника Вучића који је имао више неприхватљивих изјава као оне о жртвовању одређеног броја људи, затим фингирана гостовања са представницима компаније и одабраним гостима „из народа“ као у Љубовији 2024. године, затим бројни професори Београдског универзитета који су радили на студијама компаније и тако наступали у јавности (Динко Кнежевић и Александар Цвијетић са РГФ, Александар Јововић са Машинског факултета и др.), затим разни људи из НВО сектора који су наједан или други начин заговарали пројекат у јавном простору, нпр. Вук Велебит, па рецимо Дејан Вук Станковић пре него што ће постати министар просвете итд. Међутим, нису експоненти само они које видимо у медијима и није проблем само у једном човеку који ведри и облачи земљом. Након седам година ове борбе одговорно тврдим да је проблем у свим нашим институцијама, од локалних до министарстава и да ни у једној од њих компанија није наишла на отпор, не само да су добијали дозволе за истраживања која затим нико није наѕирао и контролисао, него су уредно добијали услове од ,,Завода за заштиту природе Србије“ (чак и у периоду када је пројекат био укинут!), ,,Завода за заштиту споменика културе“, инспекције је готово немогуће натерати да изађу и ураде свој посао, Министарство рударства и енергетике им противно закону продужава рок за достављање документације за експлоатационо поље више од 20 пута, тужилаштва врло траљаво и неодговорно раде по нашим кривичним пријавама, а ту су наравно и сви они којима је у опису радног места и службених дужности било да реагују на пројекат, односно делове пројекта и који су, уместо тога изабрали нечињење и тиме допринели угрожавању националних интереса. Као што видите, не ради се о неколико људи које видимо на малим екранима него о системској спрези великог број актера, све наше институције претворене су у сервисни систем једне стране приватне компаније на штету општег добра и јавног интереса.

Кад је forмирано удружење и колико вас има у њему? Да ли сте јединствени као мештани или има још ,,локалних“ удружења која вас спутавају?

Наша борба почиње на јесен 2019. године када је ,,Рио Тинто“ почео да ради истраживања за депонију индустријског отпада у Рађевини. Тако смо и сазнали шта се дешава и спрема јер становништво ни на један начин није било обавештено од стране општине Крупањ и града Лозница ни о почетку истраживања, могућим последицама као ни о административном статусу пројекта. Момчило Алимпић, председник нашег удружења, је радећи на имању у Горњим Брезовицама (Рађевина, општина Крупањ) чуо буку машина у селу Дворска где је затекао бугарске раднике са којима је једва успео да се споразуме и тако је заправо све почело. Схвативши размере пројекта, придружила сам му се и већ почетком наредне године, 2020. смо поднели документацију за регистровање удружења. Морам да нагласим да смо ми локално удружење које се бори против отварања рудника и очувања природе Јадра и Рађевине, за право на сопствени избор, за право на живот у складу са нашим уверењима, традицијом и обичајима и за право да кажемо „НЕ“. Нисмо НВО, не радимо никакве пројекте нити користимо било какве фондове, ни домаће, као ни стране, ми смо пре свега једно локално, антиколонијалистичко и изнад свега родољубиво удружење. Увек нас има довољно и никада не излажемо све наше чланове јавности из објективних разлога као што су безбедност, али и већа ефикасност функционисања самог удружења у сврху зарад које је и основано. Негде око годину дана након нашег деловања, forмирано је још удружења од којих нису сва локална, а која се у јавности представљају као борци против овог пројекта и која су широј јавности вероватно и познатија од нас из простог разлога што је наш приступ медијима изузетно ограничен, непожељни смо готово свуда и инforмације које сте могли прочитати у првом одговору не можете наћи ни у једном званичном медију. Стварање већег броја удружења, у истом периоду и готово преко ноћи, довело је до забуне и хаоса у јавности која више не зна ни које у ком удружењу ни шта је од свега што се говори у јавности истина, па тако и сама неретко чујем како „Рио Тинто копа“, док у стварности никаквих радова није било и нема на терену. Ми радимо самостално и не сарађујемо са удружењима попут „Не дамо Јадар“ из више разлога. Против смо свих облика трошења енергије народа и шетања у празно, потеза који нису конкретни, без конкретних захтева, одбијамо дијалог по питању рудника јер је то за нас питање живота и смрти, а о животу се не расправља. За овакву борбу односа Давид против Голијата где непријатељ има неограничене ресурсе, а ми готово никакве, са овако великим улогом, нема места за политикантство, за ситне рачуне и ни за шта осим истине и бескомпромиса, тако да деловање свих оних који не наступају са тим принципима сматрам штетним и на корист непријатељу.

Да ли сте добијали претње, и ако јесте, колико озбиљне?

Било је претњи, од тога да ћу „добити позив усред ноћи после ког више никад нећу спавати“, разних других претњи до тога да ћу остати без посла. Ову задњу су редовно испуњавали, бивала сам и технолошки вишак без бодовања, губила сам часове и добијала незаконите отказе, егзистенција јесте отежана, али ми смо и даље ту и боримо се, а рудника нема.

Да ли су Вам нудили мито?

Покушавало се и на друге начине, од милионских понуда, посланичких места до разних високо позицонираних радних места. Наравно, све смо одбили.

Сматрате да можете да се одупрете корпоративном капиталу потпомогнутим домаћим јаничарима?

Све што смо до сада урадили доказ је да се корпортивном капитали може одупрети и да све оно што у себи архетипски носимо даје снагу са којом се корпоративне ситне душе и укалупљени умови веома тешко носе. Они су уједно и мањи проблем и не би могли ништа да немају помоћ изнутра и логистику коју им омогућавају окупатори наших институција.

Ко су људи који раде за Рио Тинто? Да ли су ,,вреднији“ сарадници људи са локала или из Београда, ко је ревноснији слуга окупатора?

Ту има разних профила, почев од оних који нису сасвим свесни шта раде и њих је најмање. Углавном су то људи који покушавају да дођу до добре зараде и лагодног живота без много рада и једнноставно их не интересује ко ће и како да плати цену тога и ту заиста има свега. Између оних који су издавали имања за бушотине за свега пар стотина евра, затим оних који су узимали донација ,,Рио Тинта“ од пар хиљада евра, преко разних НВО који у овој теми виде непресушан извор за фондашење и који желе да овај проблем што дуже траје како би од њега могли лагодно да живе, медија који добро наплаћују оглашавање компаније, локалних чиновника који неће да замере шефу до оних који у овоме виде начин да опстану на власти или на њу дођу, разлика је само у тарифи и нико од њих не опрашта када им осујетите намере. Наглашавам да се овде не ради о прозвољним и личним квалификацијама него искључиво о људима који су слободном вољом изабрали да своје позиције користе за кршење закона, директну сарадњу за окупатором што чињењем, што нечињењем и тако својим поступцима доведу до штете по заједничко добро. Све то је производ негативне селекције, деценијског урушавања система вредности и суноврата друштва које је некада, не тако давно, вредновало част, поштење и знање, те стога не мислим да је било шта од свега што нам се дешава случајно и изненађујуће. Учимо децу да се „сналазе“ од малих ногу, да се гурају, да преписују у школи, а онда се, када одрасту и усаврше преварантске вештине, правимо изненађени и наивни. Некадашњи јањичари су то постајали на силу, а данашњи се сами јављају и чекају у реду. Тешко је рећи ко је ревноснији јер све што се учини на корист окупатора, ма како се мало или безначајно чинило у почетку, често се на крају покаже као нешто што је јако тешко променити или чије последице је тешко санирати. Њихова преданост издаји за нас, на крају крајева, нема много значаја, зло је зло и не заносимо се лажним избором тзв. мањег зла.

Медијска кампања је јака против Вашег удружења, што значи да сте им трн у оку. Како коментаришете изјаву декана Рударско-геолошког факултета да је антиитијумска кампања допринела лошем интересовању за студије на том факултету?

Оно што Александар Цвијетић, декан Рударско-геолошког факултета, назива „антилитијумском кампањом“ јесте кампања за живот, за право на избор, за право на планирање будућности, за право на здраву животну средину, за право да сами дефинишемо шта је то за нас развој, да сами управљамо својим животним простором и живимо у складу са сопственим вредностима и та кампања је само оголила оно што се дешава деценијама, а то је издаја националних интереса за задовољење личних потреба. Ниједна страна компанија овде није ништа „открила“, а податке о томе шта се где налази могли су да добију само од људи из струке који су имали и имају приступ тим подацима.  У случају пројекта „Јадар“ велики број професора Рударско-геолошког факултета је радио на студијама, а пошто им ни то није било довољно, у медијима су јавно заговарали реализацију овог пројекта позивајући се као и остале присталице, да ће све бити у складу са законом и некаквим стандардима што је посебно занимљиво баш када те тврдње посматрамо у светлу ове изјаве поменутог господина Цвијетића који је један од 14 професора Рударско-геолошког факултета против којих смо поднели кривичне пријаве јер су студију изводљивости за потребе пројекта „Јадар“ радили супротно законским одредбама. Не само да су починили кривично дело, него је такво понашање дубоко проблематично и са становишта професионалне етике, тако да је смањено интересовање за те студије, нажалост, природна последица активности управо оних чији је задатак био да чувају државни факултет и струку, а не да раде у интересу страног капитала. Осим тога, када упоредимо интересовање младих за студије на пољопривредним факултетима, јасно је да овај народ правац свог развоја, упркос наметнутој пропаганди и свим напорима да се пољопривреда уништи, види управо у вези са тим активностима радије него са рударским.

Јавно Вас прозивају, што би се модерно рекло таргетирају, а не дају Вам прилику да одговорите на нападе. Да ли сматрате да је у питању двострука игра, да су и противници ,,Рио Тинта“ у шеми са неком другом корпорацијом? Колико може да схвати, они нису против експлоатације, они су само против одређене корпорације.

Ми нисмо удружење које је активно у смислу страначког/партијског деловања, не излазимо на изборе. У том смислу нисмо конкуренција свима који се боре за гласове грађана и управо је због тога занимљиво да нас они који су на тај начин активни на политичкој сцени, виде као претњу или као препреку за неке своје намере. Сама чињеница да нам готово никад није омогућено да у складу са законом демантујемо и аргументовано докажемо да су о нама, најчешће о мени, изнете неистине, је само по себи доказ да се ради о лажима, али и да је наш утицај и значај много већи што се на овај начин и признаје. Више пута смо до сад представили јавности које су све могуће опције на које ће непријатељ да „игра“: да се повећа рудна рента, да се ослободе институције па онда да се копа, да се смени садашња власт па кад не буде корупције да се копа (јер ако променимо министра животне средине, сумпорна киселина аутоматски постаје мед и млеко…), да се промени технологија, да литијум експлоатише држава, да сачекамо да скочи цена литијума па онда итд. Ко је иоле пратио ову тему, могао је да примети да су све те варијације нудили управо они који су се представљали као борци против отварања рудника. Наш проблем није само ,,Рио Тинто“, наш проблем је пројекат „Јадар“ који је подједнако штетан у ма чијој изведби и ма на који начин. Не постоји технологија која може милион и по тона јаловине годишње (према подацима компаније) да спакује у епрувету, а чак и када би постојала, наше је право као локалне заједнице да одлучимо да тај пројекат не желимо. Ако знамо да је тај пројекат штетан, да је илегалан у смислу до сада стечене документације, чему расправа о томе и давање легитимитета фалсификованим решењима и студијама за које треба кривично да се одговара, а не да глумимо да је све у реду и да о томе разговарамо? Свако ко је јавно изашао да било којом од горе наведених опција, наишао је на наше оштро противљење и тако ће бити и у будућности. Због критике изјаве народне посланице, Јелене Павловић, да „се све мења ако држава вади литијум“, добили смо од ње СЛАП тужбу којом тражи 500.000 динара, тако да осим што немамо простор у медијима, постоје и овакви покушају ућуткивања. Наши животи и Јадар и Рађевина, нису јефтин поен за политикантски поткусур ни прилика да се заради издајом, преваром и обманом и наше је пуно право да заступамо своје интересе и бранимо егзистенцију.

Шта мисите о људима који ,предводе“ еколошке кампање по Србији? Конкретно, какво је Ваше мишљење о Ћути, да ли је Вашем удружењу понудио савезништво? Шта мислите о Сави Манојловићу?

Не мислим ништа добро о томе што раде и начину на који то раде, о њима лично не мислим ништа јер их не познајем, али можемо да говоримо о резултатима којих, упркос великим речима и медијској помпи, једноставно нема, што сасвим оправдано наводи на сумњу у њихове намере и циљеве. Савезништво са Ћутом је трајало врло кратко, једва два месеца и прекинуто је неповратно у новембру 2020. године када ми је сам признао да је нашу документацију, односно интерне податке компаније који су нам послати поштом анонимно, проследио тадашњој министарки рударства и енергетике, Зорани Михајловић. Да ствар буде још „чуднија“, оно што је поштом адресирано на наше удружење, прво је доспело у руке Ратка Ристића и Ћуте, па тек онда код нас. Што се тиче Саве Манојловића, са њим смо имали конктакт пре него што ће покренути онлајн петицију против отварања рудника и јасно смо му рекли да не желимо да се таква петиција покреће из простог разлога што Србија нема закон о петицијама, оне немају никакву правну вредност и понајвише користи оном ко је покреће за скупљање базе података, тачније мејлова, а онима који је потпишу даје илузију да су нешто учинили. Он је наш став, као локалног удружења које је покренуло борбу против отварања рудника, потпуно игнорисао и та петиција је била његов „улаз“ у ову тему. Затим је, крајем 2021. организовао протест на Газели, тачније блокаду, а народ се одазвао мислећи да протестује против пројекта „Јадар“, међутим ниједан захтев тог протеста није имао везе са пројектом. Захтеви су били у вези са изменама Закона о ескпропријацији и Закона о референдуму и народној иницијативи. Када су ти захтеви испуњени, Манојловић је прекинуо протесте и то јавно саопштио. Пре тих протеста, наше удружење је поднело жалбу против владе Србије Секретаријату Бернске конвенције у Стразбуру због кршења конвенције коју је Србија потписала, ратификовала и коју је у обавези да поштује, а све због усвајања Просторног плана подручја посебне намене за пројекат „Јадар“. Рок за одговор владе Србије био је до краја јануара 2022. године и то је разлог првобитног укидања пројекта 20. јануара 2022. године и та одлука нема никакве везе са протестима чији су захтеви били потпуно неповезани са овим пројектом и то се јасно види у одговору владе Србије који су 28. јануара 2022. године доставили Секретаријату. Целокупна досадашња документација у вези наше жалбе и случаја који још траје, доступна је јавности на сајту Савета Европе и Бернске конвенције. Само седам дана након укидања пројекта, 27. јануара 2022. Саво Манојловић је одржао протест на коме је тражено да се на пројекат уведе мораторијум од 20 година. Мораторијум није забрана него одлагање, то би фактички значило да пристајемо да се тај пројекат (који је у том тренутку УКИНУТ, врло важа детаљ) реализује за 20 година, а онда последично и раније. Иако смо се сви на локалу противили таквом захтеву, Манојловић га је изнео заједно са Драганом Ђорђевић и Ненадом Костићем. Верујем да је из ових неколико инforмација јасно зашто сарадње нема и не може бити, шта више, деловање ових људи сматрамо штетним по нашу борбу за опстанак на овим просторима. Као што видите, наши разлози су увек аргументовани и искључиво се односе на нечије јавно деловање. Не само да задржавамо право да се јавно супротставимо сваком деловању које сматрамо штетним по нас, него је то уједно и наша обавеза. Интересантно је да Манојловић као доктор правних наука није предузео ништа од правних радњи које смо предузели ми, а против поменутих илегалности пројекта „Јадар“ и оних који су то омогућили. Исто се може констатовати за многе друге који воле ову тему да експлоатишу и јавно износе своје ставове, али никако нису спремни на критику тих истих ставова од људи чије животе би да планирају.

Поменули сте да су вам стигли, анонимно, интерни подаци компаније. Како су се Ристић и Ћута тога дочепали пре вас? Институт за безбедност са Бањице им можда помогао?

Документ који је садржао податке о пројекту који су послати са циљем да се одбранимо, је послат поштом. Утолико је сумњивије како је та пошиљка доспела пре у руке Ратка Ристића и Ћуте него у наше, а то ми је управо сам Ћута рекао. Опција нема много, па остављам читаоцима да донесу закључак сами, као што смо и ми учинили.

Има ли ико из редова власти да вас је подржао, вас као удружење?

Не, напротив! Добили смо нападе и један системски организован клан спреман на лажи и све могуће опструкције.

За кога претежно гласа народ Јадра и Рађевине, тј. да ли обичан народ схвата о чему се ту ради?

Ако говоримо о званичним подацима и резултатима избора у које је са сваким новим циклусом све теже веровати, стање је исто као у целој земљи. На обе административне територије које су окупиране Просторним планом подручја посебне намене за пројекат „Јадар“, на власти је СНС. Било би нетачно рећи да су сви гласали за ту опцију јер то није случај, али такође би било нетачно рећи и да су сви који су гласали за СНС уједно и за рудник. Обичан народ јесте свестан опасности које прете уколико се овакав пројекат реализује јер је народ у овим крајевима добро упознат шта значи рудник захваљујући Зајачи и Столицама, али мој општи утисак је да већина народа у Србији, не само у Јадру и Рађевини, није свесна својих могућности, капацитета и снаге, није свесна својих права и начина на који може и треба да се за њих бори.

Ко је Србији и српском народу тренутно најопаснији непријатељ, пардон, стратешки партнер?

То је пре свега режим Александра Вучића и сви њихови партнери, а онда можемо редом: Европска унија, НАТО, ММФ, Светска бака, САД и сви они који не поштују суверенитет и интегритет Републике Србије, српски народ и наше законе. Наравно, све то им омогућава домаћа административна управа, као што је био случај и за управама пре Вучићеве.

Да ли у Србији постоји политичка опција која је просрпска и антиколонијална?

За сада још увек не. Многи се представљају тако, али њихова дела се не слажу са оним што говоре.

Степен колонизације и десуверенизације Србије је попримио озбиљне размере. Да ли сматрате да ако хоћемо да преживимо као народ и држава морамо ићи стопама другова из КПЈ и једног дана национализовати банке, предузећа и др? Комуниста Владимир Ћопић је рекао да економско ослобођење претходи националном. Комунизам је прејака реч, пара уши, али изгледа да нема друге.

Повезивање сваког облика државне интервенције са комунизмом је идеолошка мантра чији је циљ да се у старту онемогући било каква озбиљна расправа о економском суверенитету. Међутим, национализација кључних ресурса није ексклузивна идеја једне идеологије, већ универзални алат који су кроз историју користиле различите државе ради сопственог опстанка. Од пада бивших социјалистичких система на овамо, доминантни глобални наратив намеће став да су приватизација и отварање тржишта једини „цивилизован“ модел. Свака идеја да држава треба да управља кључним ресурсима означава се као повратак у „мрачни социјализам“ како би се код људи изазвао отпор кроз историјске трауме. Међутим, примера оваквих државних интервенције је и те како било у системима који нису комунистички по свом уређењу. Примера ради, након избијања велике финансијске кризе 2008. исте оне државе које проповедају потпуну либерализацију тржишта (наравно, за потребе својих компанија) као што су Велика Британија и САД, преузеле су власништво над финансијским и хипотекарним институцијама, али када су они у питању, онда се то не зове комунизам него „преузимање“, „спасавање“ и „прагматична државна интервенција“. За Запад и Глобални север увек важе двоструки стандарди. Ово питање не би требало да се своди ни на десницу ни на левицу јер се суштински ради о чистој егзистенцији државе и економској одбрани. Када говоримо о национализацији извора воде, постојећих рудника и банака, овде није реч о идеолошком догматизму, већ о елементарној економској самоодбрани и општем интересу свих грађана. Држава која нема контролу над сопственим водама, рудним и другим ресурсима, као и финансијским институцијама заправо нема суверенитет и постаје колонија. Економско ослобођење заиста претходи националном, јер независна држава не може постојати ако су њени најважнији ресурси у рукама страног капитала чији је једини циљ профит на штету заједнице. Зато је враћање ових стратешких ресурса у јавне руке једини начин да се сачува држава и обезбеди сигурност и достојанствен живот за све њене грађане.