Previše je krivičnih dela koja prate projekat ,,Jadar“

Marija Alimpić, predstavnik Udruženja ,,Zaštitimo Jadar i Rađevinu“:

Previše je krivičnih dela koja prate projekat ,,Jadar“. I više je nego žalosno što je naša vlast sluga stranog kapitala

Svako u Srbiji ko poseduje TV prijemnik čuo je da postoji neki ,,Rio Tinto“, tj. kompanija koja hoće da eksploatiše litijum, ali postoje i neki ljudi koji su protiv toga. Uglavnom su to javne ličnosti sa zvučnim titulama, ali problem nastaje kad se shvati da su i te persone za kopanje rude, ali da se to radi malo nežnije i obzirnije. Jer ako krene litijum krenuće i Srbiji i srpskom narodu. Postoje i drugi protivnici eksploatacije litijuma, ali pošto smo transparentna zemlja, oni su skrajnuti. U najmanju ruku čudna situacija. I to tako traje godinama. Kao vučenje konopca, svako vuče na svoju stranu. Živimo u orvelovskoj zemlji gde istina pravi atletske špage, tj. vrlo je relativna, a javni TV servis ,,vaše pravo da znate sve“ i mejnstrim mediji od nas čuvaju istinu, jer istina boli. Zato se obraćamo gospođici Mariji Alimpić, predstavnici Udruženja ,,Zaštitimo Jadar i Rađevinu.“ U razgovoru za ,,Intervju“ ona govori o čemu se tu zapravo radi, kako su uloge podeljene i ko kreira kafkijansku pozornicu u Jadru i Rađevini.

Litijum i ,,Rio Tinto“ su pojmovi za koje su čuli skoro svi u Srbiji. Ali pravu priču, onu istinitu, zna nevelika manjina. Da li možete ukratko, za čitaoce ,,Intervjua“, da kažete istorijat te priče? Kad je sve to krenulo, kad su počela geološka istraživanja? Da li su bivše vlasti imale udela u tome?

Kompanija ,,Rio Tinto“ je u Srbiji zvanično prisutna od 2001. godine kada je osnovana ćerka firma ,,Rio Tinta“ – ,,Rio Sava eksplorejšn“. Prvo rešenje za geološka istraživanja izdala je vlada Vojislava Koštunice 2004. godine kada kompanija počinje sa geološkim istraživanjima u dolini Jadra. Svi režimi od tada su uredno izdavali dozvole za geološka istraživanja, kao i drugu dokumentaciju. Prostorni plan područja posebne namene (PPPPN) za projekat „Jadar“ koji obuhvata 293,9 km, odnosno dvadeset dva sela, od čega je sedamnaest na teritoriji Grada Loznica i pet na teritoriji Opštine Krupanj, usvojen je uredbom vlade 2020. godine, iste godine kada su im istekle sve dozvole za geološka istraživanja. Važno je napomenuti da je PPPPN ilegalan jer je, za početak, samo rešenje o rudnim rezervama litijuma i bora ilegalno/falsifikovano! Pravilnik o klasifikaciji i kategorizaciji rezervi čvrstih mineralnih sirovina koji koristimo još od 1979. a na osnovu kog je doneto rešenje o rudnim rezervama litijuma i bora za projekat „Jadar“ ne da nema parametre za litijum i bor, nego ih uopšte ne pominje. Krivičnih dela koja prate projekat „Jadar“ je previše za odgovor na jedno pitanje, nijedan dokument kojim kompanija trenutno raspolaže nije ishodovan u skladu sa zakonom, a zbog studije izvodljivosti smo podneli krivične prijave protiv 14 profesora Rudarsko-geološkog fakulteta u Beogradu. Budući da ovako donet PPPPN obuhvata delove Predela izuzetnih odlika „Kulturnu predeo Tršić-Tronoša“, zatim planina Cera i Iverka i prirodno stanište od međunarodnog i nacionalnog značaja za očuvanje, zaštitu i praćenje populacija ptica, zatim staništa brojnih zaštićenih vrsta kao i endemičnih biljnih vrsta na području Rađevine (opština Krupanj), na jesen 2021. godine smo podneli žalbu Sekretarijatu Bernske konvencije pri Savetu Evrope (čiji je Srbija član) u Strazburu, nakon čega je u januaru 2022. godine PPPPN ukinut i tako će ostati sve do jula 2024. godine kada Ustavni sud na volšeban i nezakonit način vraća PPPPN. Uprkos tome, pomenuti slučaj u Strazburu i dalje traje, a kompanija od tada nije uspela da ishoduje nove lokacijske uslove, niti da završi i jednu proceduru koju je započeta (odobrenje Obima i sadržaja za studiju procene uticaja, odobrenje za eksploataciono polje itd.) kao niti da preduzme bilo kakve radove na terenu osim održavanja imovine koji su kupili u dolini Jadra u prethodnom periodu. Na prostoru Rađevine, gde je planiran najmostruozniji deo projekta – deponija industrijske jalovine na 450 metara nadmorske visine i na površini od 360 ha (sa podzonom) u predelu netaknute prirode, kompanija nije uspela da kupi ni jedan metar zemlje niti da završi geološka istraživanja za koje je imala dozvole. Kao što možete zaključiti iz ove, sažete istorije projekta, od zvaničnoj dolaska kompanije u zemlju, postoji kontinuitet države u podršci ovom projektu, kršenju domaćih i međunarodnih zakona za potrebe jedne strane privatne kompanije i njihovog destruktivnog projekta. Sada dokumentovano znamo da Rio Tinto nije imao neophodnu saglasnost Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede da poljoprivredno i šumsko zemljište upotrebljava u nepoljoprivredne i nešumske svrhe, odnosno da na tom zemljištu vrši geološka istraživanja, kao i da se istražne bušotine „zatvaraju“ bez projektne dokumentacije i bez prisustva nadležne inspekcije. Javnom tužilaštvu za organizovani kriminal smo do sada predali više krivičnih prijava kojima je obuhvaćeno par stotina okrivljenih iz opštine Krupanj i grada Loznice pa do vrha države. Istom tužilaštvu podneta je i krivična prijava protiv Rio Tinta i njihovih domaćih saradnika zbog laži da su oni otkrili jadarit.

Kažete da je rešenje o rudnim rezervama litijuma falsifikovano. Da li to znači da litijuma i nema tu gde treba da kopaju?

Rešenje o rudnim rezervama se donosi nakon završenih geoloških istraživanja i to u skladu sa važećim zakonima i pravilnicima koji definišu tu oblast. Važeći Pravilnik u skladu sa kojim se overavaju rudne rezerve je iz 1979. godine i u njemu ne postoje definisani parametri za litijum i bor. Dakle, iako u Rešenju o rudnim rezervama koje je donelo Ministarstvo rudarstva i energetike 29.12.2020. godine stoji da je elaborat o rudnik rezervama urađen u skladu sa Pravilnikom o klasifikaciji i kategorizaciji rezervi čvrstih mineralnih sirovina i vođenju evidencije o njima („Službeni list SFRJ“, broj 53/79). To jednostavno ne može biti slučaj jer se uvidom u Pravilnik lako može utvrditi da pomenuti pravilnik ne sadrži pravila i o klasifikaciji i kategorizaciji litijuma i bora. Štaviše, litijum i borati se u ovom Pravilniku ne pominju niti jednom.

Stoga je jasno da rudne rezerve litijuma i bora na zahtev kompanije ,,Rio Sava eksplorejšn“ doo Beograd nisu i ne mogu biti overene u skladu sa postojećim zakonima Republike Srbije.

Ko su glavni eksponenti ,,forsiranja litijuma“ u Srbiji?

Glavnih eksponenti kompanije ,,Rio Tinto“ su, pored njihovih zvaničnih zastupnika od kojih se nijedan nije dugo zadržao, istaknuti funkcioneri vladajuće partije koji javno zagovaraju otvaranje ovog rudnika počev od predsednika Vučića koji je imao više neprihvatljivih izjava kao one o žrtvovanju određenog broja ljudi, zatim fingirana gostovanja sa predstavnicima kompanije i odabranim gostima „iz naroda“ kao u Ljuboviji 2024. godine, zatim brojni profesori Beogradskog univerziteta koji su radili na studijama kompanije i tako nastupali u javnosti (Dinko Knežević i Aleksandar Cvijetić sa RGF, Aleksandar Jovović sa Mašinskog fakulteta i dr.), zatim razni ljudi iz NVO sektora koji su najedan ili drugi način zagovarali projekat u javnom prostoru, npr. Vuk Velebit, pa recimo Dejan Vuk Stanković pre nego što će postati ministar prosvete itd. Međutim, nisu eksponenti samo oni koje vidimo u medijima i nije problem samo u jednom čoveku koji vedri i oblači zemljom. Nakon sedam godina ove borbe odgovorno tvrdim da je problem u svim našim institucijama, od lokalnih do ministarstava i da ni u jednoj od njih kompanija nije naišla na otpor, ne samo da su dobijali dozvole za istraživanja koja zatim niko nije nadzirao i kontrolisao, nego su uredno dobijali uslove od ,,Zavoda za zaštitu prirode Srbije“ (čak i u periodu kada je projekat bio ukinut!), ,,Zavoda za zaštitu spomenika kulture“, inspekcije je gotovo nemoguće naterati da izađu i urade svoj posao, Ministarstvo rudarstva i energetike im protivno zakonu produžava rok za dostavljanje dokumentacije za eksploataciono polje više od 20 puta, tužilaštva vrlo traljavo i neodgovorno rade po našim krivičnim prijavama, a tu su naravno i svi oni kojima je u opisu radnog mesta i službenih dužnosti bilo da reaguju na projekat, odnosno delove projekta i koji su, umesto toga izabrali nečinjenje i time doprineli ugrožavanju nacionalnih interesa. Kao što vidite, ne radi se o nekoliko ljudi koje vidimo na malim ekranima nego o sistemskoj sprezi velikog broj aktera, sve naše institucije pretvorene su u servisni sistem jedne strane privatne kompanije na štetu opšteg dobra i javnog interesa.

Kad je formirano udruženje i koliko vas ima u njemu? Da li ste jedinstveni kao meštani ili ima još ,,lokalnih“ udruženja koja vas sputavaju?

Naša borba počinje na jesen 2019. godine kada je ,,Rio Tinto“ počeo da radi istraživanja za deponiju industrijskog otpada u Rađevini. Tako smo i saznali šta se dešava i sprema jer stanovništvo ni na jedan način nije bilo obavešteno od strane opštine Krupanj i grada Loznica ni o početku istraživanja, mogućim posledicama kao ni o administrativnom statusu projekta. Momčilo Alimpić, predsednik našeg udruženja, je radeći na imanju u Gornjim Brezovicama (Rađevina, opština Krupanj) čuo buku mašina u selu Dvorska gde je zatekao bugarske radnike sa kojima je jedva uspeo da se sporazume i tako je zapravo sve počelo. Shvativši razmere projekta, pridružila sam mu se i već početkom naredne godine, 2020. smo podneli dokumentaciju za registrovanje udruženja. Moram da naglasim da smo mi lokalno udruženje koje se bori protiv otvaranja rudnika i očuvanja prirode Jadra i Rađevine, za pravo na sopstveni izbor, za pravo na život u skladu sa našim uverenjima, tradicijom i običajima i za pravo da kažemo „NE“. Nismo NVO, ne radimo nikakve projekte niti koristimo bilo kakve fondove, ni domaće, kao ni strane, mi smo pre svega jedno lokalno, antikolonijalističko i iznad svega rodoljubivo udruženje. Uvek nas ima dovoljno i nikada ne izlažemo sve naše članove javnosti iz objektivnih razloga kao što su bezbednost, ali i veća efikasnost funkcionisanja samog udruženja u svrhu zarad koje je i osnovano. Negde oko godinu dana nakon našeg delovanja, formirano je još udruženja od kojih nisu sva lokalna, a koja se u javnosti predstavljaju kao borci protiv ovog projekta i koja su široj javnosti verovatno i poznatija od nas iz prostog razloga što je naš pristup medijima izuzetno ograničen, nepoželjni smo gotovo svuda i informacije koje ste mogli pročitati u prvom odgovoru ne možete naći ni u jednom zvaničnom mediju. Stvaranje većeg broja udruženja, u istom periodu i gotovo preko noći, dovelo je do zabune i haosa u javnosti koja više ne zna ni koje u kom udruženju ni šta je od svega što se govori u javnosti istina, pa tako i sama neretko čujem kako „Rio Tinto kopa“, dok u stvarnosti nikakvih radova nije bilo i nema na terenu. Mi radimo samostalno i ne sarađujemo sa udruženjima poput „Ne damo Jadar“ iz više razloga. Protiv smo svih oblika trošenja energije naroda i šetanja u prazno, poteza koji nisu konkretni, bez konkretnih zahteva, odbijamo dijalog po pitanju rudnika jer je to za nas pitanje života i smrti, a o životu se ne raspravlja. Za ovakvu borbu odnosa David protiv Golijata gde neprijatelj ima neograničene resurse, a mi gotovo nikakve, sa ovako velikim ulogom, nema mesta za politikantstvo, za sitne račune i ni za šta osim istine i beskompromisa, tako da delovanje svih onih koji ne nastupaju sa tim principima smatram štetnim i na korist neprijatelju.

Da li ste dobijali pretnje, i ako jeste, koliko ozbiljne?

Bilo je pretnji, od toga da ću „dobiti poziv usred noći posle kog više nikad neću spavati“, raznih drugih pretnji do toga da ću ostati bez posla. Ovu zadnju su redovno ispunjavali, bivala sam i tehnološki višak bez bodovanja, gubila sam časove i dobijala nezakonite otkaze, egzistencija jeste otežana, ali mi smo i dalje tu i borimo se, a rudnika nema.

Da li su Vam nudili mito?

Pokušavalo se i na druge načine, od milionskih ponuda, poslaničkih mesta do raznih visoko poziconiranih radnih mesta. Naravno, sve smo odbili.

Smatrate da možete da se oduprete korporativnom kapitalu potpomognutim domaćim janičarima?

Sve što smo do sada uradili dokaz je da se korportivnom kapitali može odupreti i da sve ono što u sebi arhetipski nosimo daje snagu sa kojom se korporativne sitne duše i ukalupljeni umovi veoma teško nose. Oni su ujedno i manji problem i ne bi mogli ništa da nemaju pomoć iznutra i logistiku koju im omogućavaju okupatori naših institucija.

Ko su ljudi koji rade za Rio Tinto? Da li su ,,vredniji“ saradnici ljudi sa lokala ili iz Beograda, ko je revnosniji sluga okupatora?

Tu ima raznih profila, počev od onih koji nisu sasvim svesni šta rade i njih je najmanje. Uglavnom su to ljudi koji pokušavaju da dođu do dobre zarade i lagodnog života bez mnogo rada i jednnostavno ih ne interesuje ko će i kako da plati cenu toga i tu zaista ima svega. Između onih koji su izdavali imanja za bušotine za svega par stotina evra, zatim onih koji su uzimali donacija ,,Rio Tinta“ od par hiljada evra, preko raznih NVO koji u ovoj temi vide nepresušan izvor za fondašenje i koji žele da ovaj problem što duže traje kako bi od njega mogli lagodno da žive, medija koji dobro naplaćuju oglašavanje kompanije, lokalnih činovnika koji neće da zamere šefu do onih koji u ovome vide način da opstanu na vlasti ili na nju dođu, razlika je samo u tarifi i niko od njih ne oprašta kada im osujetite namere. Naglašavam da se ovde ne radi o prozvoljnim i ličnim kvalifikacijama nego isključivo o ljudima koji su slobodnom voljom izabrali da svoje pozicije koriste za kršenje zakona, direktnu saradnju za okupatorom što činjenjem, što nečinjenjem i tako svojim postupcima dovedu do štete po zajedničko dobro. Sve to je proizvod negativne selekcije, decenijskog urušavanja sistema vrednosti i sunovrata društva koje je nekada, ne tako davno, vrednovalo čast, poštenje i znanje, te stoga ne mislim da je bilo šta od svega što nam se dešava slučajno i iznenađujuće. Učimo decu da se „snalaze“ od malih nogu, da se guraju, da prepisuju u školi, a onda se, kada odrastu i usavrše prevarantske veštine, pravimo iznenađeni i naivni. Nekadašnji janjičari su to postajali na silu, a današnji se sami javljaju i čekaju u redu. Teško je reći ko je revnosniji jer sve što se učini na korist okupatora, ma kako se malo ili beznačajno činilo u početku, često se na kraju pokaže kao nešto što je jako teško promeniti ili čije posledice je teško sanirati. Njihova predanost izdaji za nas, na kraju krajeva, nema mnogo značaja, zlo je zlo i ne zanosimo se lažnim izborom tzv. manjeg zla.

Medijska kampanja je jaka protiv Vašeg udruženja, što znači da ste im trn u oku. Kako komentarišete izjavu dekana Rudarsko-geološkog fakulteta da je antiitijumska kampanja doprinela lošem interesovanju za studije na tom fakultetu?

Ono što Aleksandar Cvijetić, dekan Rudarsko-geološkog fakulteta, naziva „antilitijumskom kampanjom“ jeste kampanja za život, za pravo na izbor, za pravo na planiranje budućnosti, za pravo na zdravu životnu sredinu, za pravo da sami definišemo šta je to za nas razvoj, da sami upravljamo svojim životnim prostorom i živimo u skladu sa sopstvenim vrednostima i ta kampanja je samo ogolila ono što se dešava decenijama, a to je izdaja nacionalnih interesa za zadovoljenje ličnih potreba. Nijedna strana kompanija ovde nije ništa „otkrila“, a podatke o tome šta se gde nalazi mogli su da dobiju samo od ljudi iz struke koji su imali i imaju pristup tim podacima.  U slučaju projekta „Jadar“ veliki broj profesora Rudarsko-geološkog fakulteta je radio na studijama, a pošto im ni to nije bilo dovoljno, u medijima su javno zagovarali realizaciju ovog projekta pozivajući se kao i ostale pristalice, da će sve biti u skladu sa zakonom i nekakvim standardima što je posebno zanimljivo baš kada te tvrdnje posmatramo u svetlu ove izjave pomenutog gospodina Cvijetića koji je jedan od 14 profesora Rudarsko-geološkog fakulteta protiv kojih smo podneli krivične prijave jer su studiju izvodljivosti za potrebe projekta „Jadar“ radili suprotno zakonskim odredbama. Ne samo da su počinili krivično delo, nego je takvo ponašanje duboko problematično i sa stanovišta profesionalne etike, tako da je smanjeno interesovanje za te studije, nažalost, prirodna posledica aktivnosti upravo onih čiji je zadatak bio da čuvaju državni fakultet i struku, a ne da rade u interesu stranog kapitala. Osim toga, kada uporedimo interesovanje mladih za studije na poljoprivrednim fakultetima, jasno je da ovaj narod pravac svog razvoja, uprkos nametnutoj propagandi i svim naporima da se poljoprivreda uništi, vidi upravo u vezi sa tim aktivnostima radije nego sa rudarskim.

Javno Vas prozivaju, što bi se moderno reklo targetiraju, a ne daju Vam priliku da odgovorite na napade. Da li smatrate da je u pitanju dvostruka igra, da su i protivnici ,,Rio Tinta“ u šemi sa nekom drugom korporacijom? Koliko može da shvati, oni nisu protiv eksploatacije, oni su samo protiv određene korporacije.

Mi nismo udruženje koje je aktivno u smislu stranačkog/partijskog delovanja, ne izlazimo na izbore. U tom smislu nismo konkurencija svima koji se bore za glasove građana i upravo je zbog toga zanimljivo da nas oni koji su na taj način aktivni na političkoj sceni, vide kao pretnju ili kao prepreku za neke svoje namere. Sama činjenica da nam gotovo nikad nije omogućeno da u skladu sa zakonom demantujemo i argumentovano dokažemo da su o nama, najčešće o meni, iznete neistine, je samo po sebi dokaz da se radi o lažima, ali i da je naš uticaj i značaj mnogo veći što se na ovaj način i priznaje. Više puta smo do sad predstavili javnosti koje su sve moguće opcije na koje će neprijatelj da „igra“: da se poveća rudna renta, da se oslobode institucije pa onda da se kopa, da se smeni sadašnja vlast pa kad ne bude korupcije da se kopa (jer ako promenimo ministra životne sredine, sumporna kiselina automatski postaje med i mleko…), da se promeni tehnologija, da litijum eksploatiše država, da sačekamo da skoči cena litijuma pa onda itd. Ko je iole pratio ovu temu, mogao je da primeti da su sve te varijacije nudili upravo oni koji su se predstavljali kao borci protiv otvaranja rudnika. Naš problem nije samo ,,Rio Tinto“, naš problem je projekat „Jadar“ koji je podjednako štetan u ma čijoj izvedbi i ma na koji način. Ne postoji tehnologija koja može milion i po tona jalovine godišnje (prema podacima kompanije) da spakuje u epruvetu, a čak i kada bi postojala, naše je pravo kao lokalne zajednice da odlučimo da taj projekat ne želimo. Ako znamo da je taj projekat štetan, da je ilegalan u smislu do sada stečene dokumentacije, čemu rasprava o tome i davanje legitimiteta falsifikovanim rešenjima i studijama za koje treba krivično da se odgovara, a ne da glumimo da je sve u redu i da o tome razgovaramo? Svako ko je javno izašao da bilo kojom od gore navedenih opcija, naišao je na naše oštro protivljenje i tako će biti i u budućnosti. Zbog kritike izjave narodne poslanice, Jelene Pavlović, da „se sve menja ako država vadi litijum“, dobili smo od nje SLAP tužbu kojom traži 500.000 dinara, tako da osim što nemamo prostor u medijima, postoje i ovakvi pokušaju ućutkivanja. Naši životi i Jadar i Rađevina, nisu jeftin poen za politikantski potkusur ni prilika da se zaradi izdajom, prevarom i obmanom i naše je puno pravo da zastupamo svoje interese i branimo egzistenciju.

Šta misite o ljudima koji ,predvode“ ekološke kampanje po Srbiji? Konkretno, kakvo je Vaše mišljenje o Ćuti, da li je Vašem udruženju ponudio savezništvo? Šta mislite o Savi Manojloviću?

Ne mislim ništa dobro o tome što rade i načinu na koji to rade, o njima lično ne mislim ništa jer ih ne poznajem, ali možemo da govorimo o rezultatima kojih, uprkos velikim rečima i medijskoj pompi, jednostavno nema, što sasvim opravdano navodi na sumnju u njihove namere i ciljeve. Savezništvo sa Ćutom je trajalo vrlo kratko, jedva dva meseca i prekinuto je nepovratno u novembru 2020. godine kada mi je sam priznao da je našu dokumentaciju, odnosno interne podatke kompanije koji su nam poslati poštom anonimno, prosledio tadašnjoj ministarki rudarstva i energetike, Zorani Mihajlović. Da stvar bude još „čudnija“, ono što je poštom adresirano na naše udruženje, prvo je dospelo u ruke Ratka Ristića i Ćute, pa tek onda kod nas. Što se tiče Save Manojlovića, sa njim smo imali konktakt pre nego što će pokrenuti onlajn peticiju protiv otvaranja rudnika i jasno smo mu rekli da ne želimo da se takva peticija pokreće iz prostog razloga što Srbija nema zakon o peticijama, one nemaju nikakvu pravnu vrednost i ponajviše koristi onom ko je pokreće za skupljanje baze podataka, tačnije mejlova, a onima koji je potpišu daje iluziju da su nešto učinili. On je naš stav, kao lokalnog udruženja koje je pokrenulo borbu protiv otvaranja rudnika, potpuno ignorisao i ta peticija je bila njegov „ulaz“ u ovu temu. Zatim je, krajem 2021. organizovao protest na Gazeli, tačnije blokadu, a narod se odazvao misleći da protestuje protiv projekta „Jadar“, međutim nijedan zahtev tog protesta nije imao veze sa projektom. Zahtevi su bili u vezi sa izmenama Zakona o eskproprijaciji i Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi. Kada su ti zahtevi ispunjeni, Manojlović je prekinuo proteste i to javno saopštio. Pre tih protesta, naše udruženje je podnelo žalbu protiv vlade Srbije Sekretarijatu Bernske konvencije u Strazburu zbog kršenja konvencije koju je Srbija potpisala, ratifikovala i koju je u obavezi da poštuje, a sve zbog usvajanja Prostornog plana područja posebne namene za projekat „Jadar“. Rok za odgovor vlade Srbije bio je do kraja januara 2022. godine i to je razlog prvobitnog ukidanja projekta 20. januara 2022. godine i ta odluka nema nikakve veze sa protestima čiji su zahtevi bili potpuno nepovezani sa ovim projektom i to se jasno vidi u odgovoru vlade Srbije koji su 28. januara 2022. godine dostavili Sekretarijatu. Celokupna dosadašnja dokumentacija u vezi naše žalbe i slučaja koji još traje, dostupna je javnosti na sajtu Saveta Evrope i Bernske konvencije. Samo sedam dana nakon ukidanja projekta, 27. januara 2022. Savo Manojlović je održao protest na kome je traženo da se na projekat uvede moratorijum od 20 godina. Moratorijum nije zabrana nego odlaganje, to bi faktički značilo da pristajemo da se taj projekat (koji je u tom trenutku UKINUT, vrlo važa detalj) realizuje za 20 godina, a onda posledično i ranije. Iako smo se svi na lokalu protivili takvom zahtevu, Manojlović ga je izneo zajedno sa Draganom Đorđević i Nenadom Kostićem. Verujem da je iz ovih nekoliko informacija jasno zašto saradnje nema i ne može biti, šta više, delovanje ovih ljudi smatramo štetnim po našu borbu za opstanak na ovim prostorima. Kao što vidite, naši razlozi su uvek argumentovani i isključivo se odnose na nečije javno delovanje. Ne samo da zadržavamo pravo da se javno suprotstavimo svakom delovanju koje smatramo štetnim po nas, nego je to ujedno i naša obaveza. Interesantno je da Manojlović kao doktor pravnih nauka nije preduzeo ništa od pravnih radnji koje smo preduzeli mi, a protiv pomenutih ilegalnosti projekta „Jadar“ i onih koji su to omogućili. Isto se može konstatovati za mnoge druge koji vole ovu temu da eksploatišu i javno iznose svoje stavove, ali nikako nisu spremni na kritiku tih istih stavova od ljudi čije živote bi da planiraju.

Pomenuli ste da su vam stigli, anonimno, interni podaci kompanije. Kako su se Ristić i Ćuta toga dočepali pre vas? Institut za bezbednost sa Banjice im možda pomogao?

Dokument koji je sadržao podatke o projektu koji su poslati sa ciljem da se odbranimo, je poslat poštom. Utoliko je sumnjivije kako je ta pošiljka dospela pre u ruke Ratka Ristića i Ćute nego u naše, a to mi je upravo sam Ćuta rekao. Opcija nema mnogo, pa ostavljam čitaocima da donesu zaključak sami, kao što smo i mi učinili.

Ima li iko iz redova vlasti da vas je podržao, vas kao udruženje?

Ne, naprotiv! Dobili smo napade i jedan sistemski organizovan klan spreman na laži i sve moguće opstrukcije.

Za koga pretežno glasa narod Jadra i Rađevine, tj. da li običan narod shvata o čemu se tu radi?

Ako govorimo o zvaničnim podacima i rezultatima izbora u koje je sa svakim novim ciklusom sve teže verovati, stanje je isto kao u celoj zemlji. Na obe administrativne teritorije koje su okupirane Prostornim planom područja posebne namene za projekat „Jadar“, na vlasti je SNS. Bilo bi netačno reći da su svi glasali za tu opciju jer to nije slučaj, ali takođe bi bilo netačno reći i da su svi koji su glasali za SNS ujedno i za rudnik. Običan narod jeste svestan opasnosti koje prete ukoliko se ovakav projekat realizuje jer je narod u ovim krajevima dobro upoznat šta znači rudnik zahvaljujući Zajači i Stolicama, ali moj opšti utisak je da većina naroda u Srbiji, ne samo u Jadru i Rađevini, nije svesna svojih mogućnosti, kapaciteta i snage, nije svesna svojih prava i načina na koji može i treba da se za njih bori.

Ko je Srbiji i srpskom narodu trenutno najopasniji neprijatelj, pardon, strateški partner?

To je pre svega režim Aleksandra Vučića i svi njihovi partneri, a onda možemo redom: Evropska unija, NATO, MMF, Svetska baka, SAD i svi oni koji ne poštuju suverenitet i integritet Republike Srbije, srpski narod i naše zakone. Naravno, sve to im omogućava domaća administrativna uprava, kao što je bio slučaj i za upravama pre Vučićeve.

Da li u Srbiji postoji politička opcija koja je prosrpska i antikolonijalna?

Za sada još uvek ne. Mnogi se predstavljaju tako, ali njihova dela se ne slažu sa onim što govore.

Stepen kolonizacije i desuverenizacije Srbije je poprimio ozbiljne razmere. Da li smatrate da ako hoćemo da preživimo kao narod i država moramo ići stopama drugova iz KPJ i jednog dana nacionalizovati banke, preduzeća i dr? Komunista Vladimir Ćopić je rekao da ekonomsko oslobođenje prethodi nacionalnom. Komunizam je prejaka reč, para uši, ali izgleda da nema druge.

Povezivanje svakog oblika državne intervencije sa komunizmom je ideološka mantra čiji je cilj da se u startu onemogući bilo kakva ozbiljna rasprava o ekonomskom suverenitetu. Međutim, nacionalizacija ključnih resursa nije ekskluzivna ideja jedne ideologije, već univerzalni alat koji su kroz istoriju koristile različite države radi sopstvenog opstanka. Od pada bivših socijalističkih sistema na ovamo, dominantni globalni narativ nameće stav da su privatizacija i otvaranje tržišta jedini „civilizovan“ model. Svaka ideja da država treba da upravlja ključnim resursima označava se kao povratak u „mračni socijalizam“ kako bi se kod ljudi izazvao otpor kroz istorijske traume. Međutim, primera ovakvih državnih intervencije je i te kako bilo u sistemima koji nisu komunistički po svom uređenju. Primera radi, nakon izbijanja velike finansijske krize 2008. iste one države koje propovedaju potpunu liberalizaciju tržišta (naravno, za potrebe svojih kompanija) kao što su Velika Britanija i SAD, preuzele su vlasništvo nad finansijskim i hipotekarnim institucijama, ali kada su oni u pitanju, onda se to ne zove komunizam nego „preuzimanje“, „spasavanje“ i „pragmatična državna intervencija“. Za Zapad i Globalni sever uvek važe dvostruki standardi. Ovo pitanje ne bi trebalo da se svodi ni na desnicu ni na levicu jer se suštinski radi o čistoj egzistenciji države i ekonomskoj odbrani. Kada govorimo o nacionalizaciji izvora vode, postojećih rudnika i banaka, ovde nije reč o ideološkom dogmatizmu, već o elementarnoj ekonomskoj samoodbrani i opštem interesu svih građana. Država koja nema kontrolu nad sopstvenim vodama, rudnim i drugim resursima, kao i finansijskim institucijama zapravo nema suverenitet i postaje kolonija. Ekonomsko oslobođenje zaista prethodi nacionalnom, jer nezavisna država ne može postojati ako su njeni najvažniji resursi u rukama stranog kapitala čiji je jedini cilj profit na štetu zajednice. Zato je vraćanje ovih strateških resursa u javne ruke jedini način da se sačuva država i obezbedi sigurnost i dostojanstven život za sve njene građane.