Ulazak u politiku je moja velika greška

Sve se svodi na iskustvo. Čovek da bi prepoznao šta je važno i tačno mora da ima zdrav razum, i naravno na osnovu iskustva i tzv. ukrštanja informacija iz više izvora dolazi se do nečeg validnog. Naravno, to nije nimalo lako, treba vremena da se dopre do suštine, kaže naš sagovornik, poznati i popularni srpski novinar i publicista.

Kako vi kao čovek koji je ceo svoj radni vek proveo u novinarstvu ocenjujete trenutno stanje u srpskim štampanim medijima?

Srpski štampani mediji doživljavaju poprilično očajnu sudbinu. Naravno, erozija novinarstva je počela mnogo ranije, još od devedesetih. Danas je stanje zaista katastrofalno, od tema do društvenog angažmana, pa do jezika. Jezička kultura upada u stanje blagog užasa, jer ne postoje lektori koji bi vodili računa o tome šta se piše. Svojevremeno sam bio dopisnik „Tanjuga“ iz Londona, to je tad bila i čast i status.

Da li je možda najveći problem to što naš narod nema naviku čitanja? Mi smo narod usmene kulture.

Ne bih rekao. Mislim da naši ljudi ipak čitaju novine, postoji određena vrsta te tradicije. Na primer, pred Prvi svetski rat, u Beogradu je izlazilo četrnaest dnevnih listova! Ljudi vole da pogledaju, možda se ne udubljuju, ali vole da bace pogled, radoznali su. Danas je potpuno drugačija situacija i ja ne vidim razlog da neko kupi novine sem tih čitulja u ,,Politici“ i ,,Novostima“. Došli su novi mediji, internet sa društvenim mrežama i ogromna je ponuda sadržaja.

Važite za načitanog i obaveštenog čoveka. Kako se snalazite u toj poplavi medijskog sadržaja, šta čitate, koji su po vašem mišljenju relevantni izvori informacija?

Sve se svodi na iskustvo. Čovek da bi prepoznao šta je važno i tačno mora da ima zdrav razum, i naravno na osnovu iskustva i tzv. ukrštanja informacija iz više izvora dolazi se do nečeg validnog. Naravno, to nije nimalo lako, treba vremena da se dopre do suštine.

Znači nije lako biti obavešten?

Da. Ne računajući crnu hroniku koja je jedina tačna, sve ostalo je lavirint informacija. Pogotovo one vesti na osnovu kojih čovek zauzima stav. One su ili polovične ili netačne, uglavnom.

Ko su vama bili uzori kada ste počinjali kao novinar?

U Jajcu sam pohađao gimnaziju i tad sam počeo da radim kao novinar. To je početak sedamdesetih. Svoje uzore nikad nisam dostigao. Jedan od njih je Miroslav Radojčić. Sticajem okolnosti kasnije smo postali veliki prijatelji.

U čemu je tajna dobrog novinara?

Prepoznati šta je bitno i šta je tačno. Za to već treba instinkt. Najduže sam radio u novinskoj agenciji Tanjug i tek tada sam shvatio da je najteže napisati vest. Najobičniju vest. Jednom prilikom sam radio sa američkim novinarom iz „Njujork tajmsa“, Dejvid Bander se zvao, i on mi je pokazao kopiju svog teksta povodom smrti Marka Nikezića. To je bilo negde 1991. godine u Albaniji. Pitao sam ga onako, kroz šalu, zar to interesuje čitaoce „Njujork tajmsa“, a on je odgovorio: ja određujem šta interesuje moje čitaoce!

Relativno odskoro ste ušli u politiku, postali ste i narodni poslanik. Šta vas je podstaklo na to?

Mislim da mi je to bila velika greška. Ja sam ceo radni vek u politici, bio sam politički novinar, ali jedno je pratiti politiku, a sasvim drugo biti u politici. Podstakla me ideja da se udruži određen broj ljudi koji će ponuditi nešto novo, da se stvori ambijent za dijalog u srpskom društvu. Počeli smo skromno, bez sredstava.

Vaše udruženje je bilo izrazito heterogenog sastava. Ko vas je sakupio i koordinisao?

Svi pomalo. Inicijalni sastanak je održan kod dr Nestorovića u njegovoj ordinaciji. Mislio sam da od toga nema ništa, ali događaji su me demantovali. Nismo imali ni novac ni infrastrukturu, ni optimizma nije bilo previše…

Niste imali finansijera?

Ne. Mi smo bili kao kulturno-umetničko društvo, bukvalno od nule smo krenuli u svakom smislu. Za nas je glasalo sto osamdeset hiljada ljudi! Birači su bili željni nečeg novog, to je bio naš adut. I tako smo ušli u parlament.

Koliko ste imali poslanika?

Imali smo trinaest poslanika. Međutim desilo se da su tu nastali neki nesporazumi i onda se taj pokret raspao.

Nesporazumi oko novca?

Da, ali nesporazumi oko novca su došli kasnije. Grupa u kojoj sam ostao je bila uskraćena za novac koji se dobija od države za stranačke aktivnosti. Mi smo osnovani kao grupa građana i račun se vodi na privatno lice, u ovom slučaju na dr Nestorovića. Svaki poslanik na mesečnom nivou dobija finansijska sredstva za stranački rad, taj novac dr Nestorović kao vlasnik računa ne daje drugoj stranačkoj grupi – Mi, Glas iz naroda. Ne daje niti će davati kako stvari stoje.

Koliko je to novca po poslaniku mesečno?

Koliko ja znam to je oko dve i po hiljade evra mesečno.

Koji su nesporazumi bili pre toga?

Nesporazumi su bili oko organizacije. Mi smo hteli da udruženje preraste u stranku, to se nekima nije dopalo i raspali smo se. Ispostavilo se da mi nismo dorasli toj ideji koja nas je sakupila, prosto rečeno, nismo imali kapacitet. Ja sam pre nekoliko meseci napustio i ovu grupu u kojoj sam bio – Mi – glas iz naroda, a Nestorović i Pavić su Mi – snaga naroda.

Drugovi, ne spuštajte ruke, ima još da se glasa. Da li taj aforizam Duška Radovića najbolje oslikava našu skupštinu?

Skupština je jedna velika farsa. Postoje debate ali one nemaju nikakvog efekta. Vladajuća većina glasa i svaki zakon prođe. Neki poslanici vladajuće koalicije čitaju zakone pre usvajanja a neki ne. Parlament zapravo samo formalno postoji, jer sve je već unapred dogovoreno. Kao ova priča u vezi sa DOO, gde javna preduzeća postaju društva sa ograničenom odgovornošću što je prvi korak ka privatizaciji, tačnije otimanju od države. Mi kao društvo ne znamo u šta ulazimo, ne znamo šta su kolaterale naših kredita. Mada, Srbija je veoma bogata država. Pogledajte samo koliko traje rastakanje zemlje koje je počelo devedesetih, ratovi, sankcije, bombardovanje, pljačka posle petog oktobra, i još uvek se krade! Najveća uvreda za stanovnike ove države je besomučno zaduživanje.

Narodni poslanik u srpskoj etnopsihologiji ima polumitski status. Ako nije tajna, koliko mesečno može da inkasira poslanik u Skupštini Srbije? Legenda kaže da cifra ide i do trista hiljada mesečno, plata uz članstvo u odborima…

Nisam član nijednog odbora tako da ja ne znam da li je to tačno. Plata poslanika, sa nedavnim povećanjem, je sto sedamdeset četiri hiljade dinara.

Kako ocenjujete trenutnu političku situaciju u zemlji, da li je vlast ,,preživela“ proteste?

Mislim da nije i potvrda toga je sve veća nervoza vlasti. Ova vlast je nastavila model društva koji je nametnut posle pada Miloševića. Primitivnije i grublje, ali to je taj kontinuitet. Zakoni se ne poštuju, kao da živimo u privatnoj državi. Što bi rekli Englezi, zakoni se arbitrarno primenjuju. Pravda u Srbiji je prespora, stubovi društva su uništeni, zdravstvena zaštita, obrazovanje i pravosuđe… Nama sudije imenuju nevladine organizacije! Slučaj sa padom nadstrešnice je probudio energiju ljudi, šta će biti – videćemo.

Da li su protesti naši ili su ,,direktna strana investicija“?

Istina je negde na pola. Strane službe imaju upliv u događaje, ali kako gde. U Novom Sadu, uticaj na studente je imao nemački faktor, ali zato mislim da je kod beogradskih studenata stvar bila izvorno naša, odnosno studentska. Sve u svemu, mislim da je strani faktor tek sad postao više upleten nego u početku. Kulminacija upliva će biti kad dođu izbori. To je tehnologija Zapada. Kao što se desilo u Crnoj Gori, sve se promenilo, a sve ostalo isto.

Ima li onda smisla ići na izbore i menjati jednu kolonijalnu upravu za drugu?

Ovi protesti su dokazali da je sistem truo i da se mora ići na izbore, prosto došlo se u stanje pat – pozicije. Ova vlast čak ne može više ni da sprovodi svoju vlast, nemaju instrumente moći. Jedini izlaz iz ove krize su izbori.
Deluje kao da nisu uzdrmani.
Deluje, u novinama. Ovi protesti su stvorili jednu vrstu kulture bunta, i sledeća vlast će imati isti problem ako bude radila kao ova. Ljudi su se oslobodili straha.

Mnogi opozicionari su prešli u redove vlasti. Da li biste se pokolebali ako bi vam SNS uputio nepristojnu ponudu?

Ja sam veoma daleko od politike SNS-a. Ako SNS uopšte ima neku politiku. I toliko sam daleko od njih da ne postoji bilo kakva ponuda koja bi me privukla na tu stranu. Imam dovoljno iskustva uloženog u moj profesionalni život tako da ne postoji bilo kakva ponuda koja bi me uvukla u iskušenje.

Ima li današnja Srbija saveznike?

Nema ih mnogo, ali ima. Npr. Velika Britanija ima jednog stalnog saveznika u poslednjih nekoliko vekova, to je Portugalija. U međunarodnim odnosima je ponovo dinamika devetnaestog veka, a to je da se savezništva menjaju. Saveznike je dobro imati, ali preduslov za bilo kakvu borbu je unutrašnja snaga društva. Imamo tradicionalne saveznike, tu je Rusija na prvom mestu. Kao i svaki odnos i on je išao gore – dole. Nisam rusofil, ali podržavam aktuelnu rusku politiku. Na duže staze Evroazija će prevladati Zapad. Savezništvo Rusije i Kine će odneti prevagu.
De Gol je rekao da je sporazum kao devojka i ruža – kratko traje. Da li Rusiji preti opasnost od Kine u vezi sa pitanjem Sibira? SSSR i Kina su šezdesetih imale pogranične okršaje…
To su bili ideološki problemi, mada, nikad se ne zna. Nekad je Kina bila sve do Kazahstana.

Kako komentarišete aktuelnu situaciju u Republici Srpskoj?

Zapad treba da se stidi zbog onog što radi u Bosni i Hercegovini. BiH je bukvalno kolonija u smislu statusa.

Jesu li odluke tzv. visokog predstavnika udar na Dodika lično ili na Republiku Srpsku?

To je sistem koji Zapad primenjuje, kao i u vreme Miloševića. Navodno personalizuju problem, a udar je na celu državu, u ovom slučaju Republiku Srpsku.

Ali zar nije upravo jedan bivši visoki predstavnik svojom odlukom pomogao Dodiku da ostane premijer RS i poništio legalnu pobedu na izborima za predsednika Nikoli Poplašenu. Tad je Dodik rekao da visoki predstavnik ima ta ovlašćenja, čak i da je iznad Ustava BiH…

To je bilo malo drugačije vreme i okolnosti. Dodik je u početku imao podršku Zapada. Ipak, vremenom je Zapad očekivao sve veće ustupke od Republike Srpske, i tako je se došlo do toga gde smo sad. Dodik nije izdajnik, ima podršku naroda, i to smeta Zapadu.

Je li tačno da je Dodikov deda katolik rodom iz okoline Tomislavgrada, da je prezime Dodig promenio u Dodik i da je nakon što je oženio Crnogorku prešao u pravoslavlje? O tome je pisao list Slobodna Dalmacija.

Ne znam za to. Uvek je bilo migracija. Lično ne verujem u tu priču, ali sve je moguće. Dodiga i Dodika ima i Srba i Hrvata u BiH.

Englezi imaju izreku ,,najveći je greh reći ono što svi znaju“, da li je Kosovo gotova priča?

Proces priznavanja Kosova je počeo Briselskim sporazumom. To ide korak po korak. Zapadnjaci znaju da je pitanje kosova bolno za Srbe i zato to tako ide, mic po mic. Na primer, sporazum o ukidanju srpskih tablica na Kosovu je potpisan 2016. godine a 2022. realizovan. I proces priznavanja je skoro doveden do kraja. Ali, tu postoji jedan problem: za Kosovo ne postoji rešenje. Ova vlast se ogrešila o narod na Kosovu.

Je li Briselski sporazum protivustavan?

Potpuno. Meni je jedan britanski diplomata rekao da su Britanci mislili da srpska vlast nikad neće potpisati sporazum kakav je Briselski, jer tako je skrojen da bude odbijen. Ja sam mu na to rekao da on Srbe duboko potcenjuje…

Šta mislite šta se zapravo desilo u Banjskoj, ko stoji iza toga?

Mislim da iza toga stoji CIA, cilj je bio da se Srbi kompromituju. Inače, zapadne strukture su vrlo jake u našoj državi, još od vremena početaka instaliranja Haškog tribunala u Srbiji, pod izgovorom saradnje u svrhu procesuiranja navodnih ratnih zločina. Od tada do danas duboko su prodrli u sve pore srpskog društva.

Da li je greška napad Rusije na Ukrajinu?

Nije. Nije iz prostog razloga što je NATO počeo sa infiltracijom u Ukrajinu i Rusija je morala da reaguje preventivno. Cilj Zapada nije samo razbiti Sovjetski Savez već i Rusiju. I Jeljcin kakav god da je bio, on je sačuvao Rusiju, zato njega danas Rusi ne mrze. Rusija nema ništa protiv Ukrajine ali ima protiv stranog mešanja u ukrajinske stvari, jer Rusi Ukrajinu tretiraju kao svoju sferu interesa.

U vašoj najnovijoj knjizi ,,Evropa i globalne geopolitičke promene” već na prvoj strani kažete da je dominacija Zapada potrošena i okončana. Možete li da pojasnite tu misao s obzirom da su SAD i dalje jedina super sila koja ima vojnu dominaciju sa preko sedamsto baza u svetu i finansijski, dolar je i dalje na tronu?

SAD ima jaku propagandu. Te baze nisu baš jake, one su više tu da sa zemljom domaćina sarađuju u smislu obuke. Jedino je veći broj američkih vojnika prisutan u Japanu i Južnoj Koreji. Amerika je postala velika sila jer je imala jaku ekonomiju. Američki proizvodi su bili izuzetno kvalitetni. Sad Amerika živi od tuđih para, od pljačke. Ko se protivi prođe kao Gadafi. Jedini instrument SAD kojim vladaju je trenutno dolar, ali i to je u fazi opadanja. Kao što je SSSR implodirao 1991, tako će jednog dana i SAD, to je potrošeni model društva.

Napisali ste knjigu o Arsenu Karađorđeviću. Odakle interesovanje za tu ličnost?

Istoričari često pišu knjige koje je teško čitati. Primetio sam da je Arsen najneobičniji Karađorđević i hteo sam da njegov lik približim čitalačkoj publici. On je bio jedan nesrećan čovek, i tu nesreću je prelio i na sina Pavla. Pavle je samo dva puta u životu video svoju majku, oba puta slučajno i to na železničkoj stanici. Mislim da je Arsen više povukao na Nenadoviće, čuvenu familiju iz Brankovine. Često se zaboravlja da su se Nenadovići i Karađorđevići orodili tako što je knez Aleksandar Karađorđević oženio Persidu, ćerku Jevrema Nenadovića. Arsen Karađorđević je bio izuzetan šarmer, hrabar čovek.

Da li ste jugonostalgični?

Bio sam veliki Jugosloven zato što sam verovao da je jedna zemlja Južnih Slovena prirodan tok istorije. Jugoslavija je bila država sa velikim potencijalom, međutim, desilo se to što se desilo. Ne mislim samo na strani faktor već i na nas, nijedan narod Jugoslavije nije bio dorastao toj ideji zajedništva.

Možda smo samo dosadili jedni drugima, kao u braku, hteli smo nešto za promenu.
Nije to. Jednostavno narodi Jugoslavije nisu bili zreli da iznesu tu ideju do kraja i strane sile su samo prepoznale pukotine i ishod znamo svi. Mi smo ti koji smo pali na ispitu, niko sa strane nam nije kriv. Mnogo sam voleo tu zemlju.